Владика захумско-хецеговачки и приморски Григорије рекао је у интервјуу за ТВ1, да је реису ИЗ у БиХ Хусеину Кавазовићу предложио широк дијалог и да је он показао отвореност за такву идеју, наводећи да је потребно отворити дијалог на многим нивоима, на теолошкој, филозофској и научној, и свим могућим позицијама на којима има неких несугласица.

Владика је навео да је потребан дијалог у којем би сви људи могли да износе аргументе, политолози, филозофи, историчари и остали, да би се могло погледати у будућност која може да буде добра и мирна и са свјешћу уколико тако не будемо урадили, алтернатива је оно што су сукоб и свађа.

ТВ1: Вечерас учествујете на теолошкој трибини под називом „Улога вјерских поглавара у ослобађању људи од мржње“. Каква је по Вашем мишљењу та улога и колико је важна управо у овоме тренутку?

Владика Григорије: У овом тренутку ми се чини изузетно важна, зато што просто захваљући и медијима и информацијама можемо да видимо да је цијели свијет у кризи у коју полако тоне, можемо слободно рећи у кризи у којој смо ми били крајем двадесетог вијека. У томе мислио сам да је можда, ма колико то звучало неочекивано, потребно да се чује ријеч из Босне и Херцеговине. Ријеч да ратови и убијања на било којој основи, а поготово на националној, немају никаквог смисла. У томе смислу моја ријеч ће ићи у томе правцу да ми пошаљемо снажну поруку да смо извукли поуку из наших рана и ратова, а са друге стране кажемо то као теолози да живот без другога није могућ, ма ко тај други био, јер он је важан за наше постојање. Уколико наставимо са овим трендом, не само ми него цијели свијет, трендом усудио бих се рећи егоизма, онда ћемо схватити не само да нам не треба други него и да ми не требамо никоме другоме и онда можемо да дођемо до једног парадокса да схватимо да тиме што у нашим срцима нема мјеста за другога да неће бити мјеста ни за нас, ни код других, а ни у овом свијету у којем живимо.

ТВ1: Какви су односи међу вјерским поглаварима у БиХ и колико често разговарате и састајете се?

Владика Григорије: Веома често чујем то питање. Морам да кажем чим нисмо медијски интересантни значи да су односи добри. Иначе да се свађамо и тучемо, онда би било велике заинтересованости за нас и питања око нас. Међутим, не могу да кажем да су то неки изванредни односи. Оно што ми радимо јесте да се трудимо да разговарамо и трудимо се да разговорамо искрено. Недавно смо имали закључке на основу којих мислим да можемо урадити неке конкретније кораке за помирење народа у БиХ, прије свега, када је ријеч о православцима Србима и Бошњацима муслиманима и да помогнемо у интезивним разговорима са вјерским вођама из католичке цркве. Можемо врло брзо да се разумијемо, али свакако смо свјесни историјских тегоба које нас прате. Међутим, постоји једна добра воља на свим странама да разговарамо и да покушамо да учинимо оно што је до нас, а до нас је чини ми се много, да говоримо језиком који људи разумију и језиком који у људима отопљава срца, а не да распирује мржњу.

ТВ1: Често помињете помирење између Срба и Бошњака. Већ сте рекли да сте имали квалитетан разговор са реисом Кавазовићем. У томе смислу шта би могли бити Ваши сљедећи кораци?

Владика Григорије: Ја сам му предложио и он је показао отвореност за такву идеју, да је потребно отворити дијалог на многим нивоима на једној теолошкој, филозофској и научној и свим могућим позицијама на којима имамо неке несугласице, али са једном културом дијалога у коме би сви људи могли да износе аргументе, политолози, филозофи, историчари итд. Да не идемо да се свака ствар рјешева на начин који је под тензијама, а најчешће политичким, него са арегументима и да ти аргументи имају што већи значај за оног другога, да изађемо једни пред друге. Те наше ране да изнесемо на свјетлост сунца и пробамо да се то једном спере и да престанемо само да размишљамо о прошлости, само на начин у којој је та прошлост црна, а није у свим сегментима црна. Да погледамо у будућност која може да буде добра и мирна и са свјешћу уколико тако не будемо урадили, имаћемо за алтернативу оно што је сукоб и свађа, а из тога може да дође поново оно што смо гледали, а то су рат, ране и муке, и да опет нико не буде побједник, а да сви буду губитници.

ТВ1: Колико у овом тренутку ту добру вољу прати и политика у БиХ? Колико вјерске заједнице могу имати утицаја на политику да крену тим путем и колико у томе контексту значи недавни састанак премијера ФБиХ Дениса Звиздића и Србије Александра Вучића?

Владика Григорије: Мислим да су вјерски лидери, али и народ придали превише значаја политици у смислу да су политичари ванземаљци који треба да одређују све. Када народ и људи од истинске храбрости и вјере поставе на прави начин, политичари су често они који су опортунисти и по природи ствари се окрећу тамо гдје је маса народа. То им налажу и избори гдје хоће да прихвате мишљење већине. У томе смислу сматрам да не требамо полазити са политичке основе, него са научне, филозофске, теолошке и дијалошке основе, те да просто на тај начин уђемо међу људе и кажемо људима да је алтернатива миру и дијалог рат и зло. Ја вјерујем да људи, ако буду на вријеме добили ту поруку, да ће направити такво стање у друштву на које политика неће моћи да одговара тако што ће увијек радити једно те исто, на најлашки могући начин, популистички и хомогензирањем једне групе људи против друге у циљу изазивања сукоба. Наше искуство са краја двадесетог вијека је неизрециво важно и сад га као паметни људи можемо изнијети теоретски и на тој теорији засновати нову праксу која би ишла ка миру, а никако ка рату.

ТВ1: Шта би, према Вашем мишљењу, могла донијети ревизија тужбе БиХ против Србије? За бошњачке представнике, то је правно питање у које не треба да се мијеша политика. Из Републике Српске тврде да то може додатно дестабилизовати односе у БиХ и регији. Имате ли Ви коментар?

Владика Григорије: На неки начин ме опет увлачите у нешто што је актуелна политика. Али, рећи ћу један начин на који сам ја поступио. Ја нисам дошао у Мостар и рекао да ћемо прво тужити ко је срушио Саборну цркву, него сам рекао хајде да градимо Саборну цркву сви заједно. У том смислу, мислим да је важније да изградимо нешто заједно, него једни друге да тужимо. Када тужимо, имаћемо ситуацију у којој опет стојимо на истим основама, без обзира ко тужбу добио, а ко изгубио.

Већ смо гледали те сценарије када неко добије или изгуби тужбу. Баш сам био у овој кући када је доносена нека пресуда у Хагу, па су и једни и други били незадовољни. Врло често се дешавају такве пресуде, било да су међународне или наше, којима су и једни и други несрећни, а нико није срећан и нико није задовољан и нико није спокојан у том смислу. Ја не говорим о томе да ли су у праву ови или они, да ли са правне тачке гледишта треба да раде ово или оно, само сам рекао шта сам ја урадио.

ТВ1: Шта је, према Вашем мишљењу, кључно за изградњу мира, повјерења, суживота, што нам је свима важно у БиХ? Је ли то дијалог, размишљање о будућности, традиција заједничког живљења коју заиста имамо?

Владика Григорије: Убјеђен сам у то да смо имали огроман број година искуства, дана, часова у којима смо били прави примјер зрелости у смислу поштовања туђег обичаја, туђе вјере, туђег начина живота. Онда када би дунули вјетови, било са истока или запада, ми бисмо у нама разгарали неки нама непознати пламен мржње и непоштовања оног другога и учествовали у нечему из чега је можда тај неко трећи или четврти извлачио корист, а ми смо увијек добијали оно што је најгоре – ране и смрт, тугу, несрећу и сиромаштво.

У том смислу, чинило ми се да због тога ови и са истока и са запада увијек говоре како су Босанци глупи, али у ствари ми нисмо били глупи никада када бисмо остали у затишју, тишини и миру. Показивали смо зрелост како можемо да поштујемо другога.

Другог начина нема, него да поштујемо обичаје и право другога, да поштујемо његову другост и његову различитост, јер једино тако ћемо моћи да очекујемо да буде поштована наша другачијост и наша различитост, наш обичај, наш начин живота. Мислим да је то било велико достигнуће БиХ кроз вијекове. Памтим моје претке који су тако живјели са својим комшијама, памтим и самог себе који сам имао и данас имам пријатеље који нису ни Срби ни православци, а да ми то никада није била сметња да поштујемо једни друге као људска бића, као створења Божја и као некога ко заслужује поштовање. Ја не видим другог пута. Можда сам за многе луд када тако говорим, али сам убјеђен да други пут не постоји. И ако постоји, то је странпутица и то није добар пут.

ТВ1: Да ли је за помирење у БиХ потребно мало или је то дуг, за неке и немогућ, пут?

Владика Григорије: Питање је врло сложено. Не може бити дуг пут ако је то пут мира. Ако је пут мира, он подразумијева дијалог, разговор, поштовање, неке мање или веће несугласице, али ако постоји отвореност за дијалог и ако постоји првобитна добра намјера за поштовање другога, онда не постоји мјера времена или дужине.

Ако тражите директан одговор, за мир јесте потребно дуго, али то дуго никако није скупо. Ако ме питате за рат – потребно је мало, али то је јако скупо и дугорочно се не исплати, глупо је, није људски. Ако изгубимо људскост, све ће нам бити џаба, да не буде само цијела Босна наша, него и цијели свијет.

ТВ1: Сарајево би у мају требало да добије митрополита?

Владика Григорије: Јесте. Сарајево ће добити митрополита и то ће сигурно бити у мају на Сабору. Треба сви да се молимо Богу, свако на свој начин, да тај човјек буде добар. Волио бих да то буде неко ко је млађи човјек, да покаже снагу и вољу, а мислим да међу младим монасима постоји врло добрих људи који имају отвореност за друге и који врло добро знају хришћанску теологију која подразумијева, прије свега, поштовање другога као самог себе.