Да студира и усавршава се негдје „са стране“, у иностранству, Михаела Зеленовић жељела је још од основне школе, али није ни помишљала да ће је пут одвести у Русију, у Белгород. Пресрећна што је успјела да оствари свој сан, спаковала је кофере и кренула стазама којима ју је живот водио. И није погријешила те је данас успјешан студент архитектуре на престижном белгородском универзитету Владимир Григоријевич Шуков.

„Одувијек сам жељела да студирам архитектуру негде ван граница моје земље, а с обзиром да играм одбојку надала сам се да ће ми, као студенту, адреса бити у Америци. Ипак, кад сам чула за конкурс на белгородском универзитету одлучила сам да се пријавим на њега. Како сам увијек била одушевљена Русијом, свакако сам жељела да је посјетим, а прилика да тамо студирам за мене је заиста велика част, а надасве мотивација да будем све боља“ започиње причу Михаела чије је срце увијек тежило иностранству и осјећало да ће тамо имати више опција и могућности.

С обзиром да је увијек имала осјећај за цртање, нарочито техничко, студије архитектуре су биле логичан избор будућег занимања. У Белгороду је, прије уписа прве године факултета, била на припремној години и учила језик и предмете који ће им бити потребни. Да су Михаелина жеља за знањем, али и амбиција великих размјера потврђује и чињеница да се сасвим сама запутила у Русију, гдје никог не познаје, далеко од своје породице и пријатеља.

Одвојеност од породице је лакша уз пријатеље

„Када сам отишла на припремну годину, нисам никог познавала. Знала сам руски језик из основне и средње школе па сам се двоумила да ли уопште да уписујем припремну годину. Сећам се, првих дана па и мјесец нисам могла ништа да похватам, као да никада нисам чула тај језик. На припремама је било доста Арапа, док сам на првој годину углавном била са Русима који су доста слични нама, а опет и другачији. Често се за Русе везује мишљење да су хладни, али су такви само док им не приђеш. Иначе су веома фини, љубазни, спремни да помогну“, прича нам Михаела.

 НОСТАЛГИЈА

„Када сам дошла у Белгород, старији студенти су говорили како једва чекају да иду кући, а ми који смо тек уписали факултет смо се њима чудили, није нам било јасно зашто кад нам је баш лијепо овдје. Међутим, постаје све јасније, сад и ја једва чекам да идем кући, једва чекам да видим своје родитеље и сестре. Тако сам се неизмјерно обрадовала кад сам видјела друга са којим сам ишла у средњу школу. Уписао је стоматологију у Москви. Угледавши га као да сам се вратила у Требиње. Лијепо је кад имамо једни друге и мислим да то почнемо да цијенимо тек кад будемо негдје далеко, у другој земљи“, прича нам Михаела.

Дружење са пријатељима из Србије које је упознала у кампусу

У Белгороду постоји српски центар који води директорица Викторија, велики ослонац и подршка студентима који су се одвојили од своје породице и закорачили самостално у неки нови свијет. Сада, Михаела и тамо има доста пријатеља из Србије.

РУЧНО ЦРТАЊЕ ОДУШЕВЉАВА
„На факултету имамо умјетничко и техничко цртање као предмете и све радимо ручно прве двије године. И, одушевљена сам ручним цртањем, сваки пут се осјећам пресрећно кад нешто ново научимо, нарочито кад видимо које све технике могу да се користе. Такође смо имали и предмет моделирање гдје смо правили разне макете па тако, на примјер, прво смо правили коцкице па све више док не дођемо до тог да направимо кућицу и одушевимо се како напредујемо“.
„Белгород је студентски град који има око пола милиона становника. Живим у кампусу и све нам је на једном мјесту – универзитет, домови, тренинзи – па веома лако функционишемо. У почетку је било тешко, али сам се полако уклопила. Иако се систем рада разликује од нашег, заиста ми одговара и мислим да је много лакше организовати своје вријеме и обавезе. Тако мени предавања почињу у септембру, имам само два семестра и полажем тад све предмете које имам. Начин на који је факултет организован подсећа на основну школу - имамо домаће задатке, радимо одређене пројекте, након сваког предавања добијемо нешто што морамо да урадимо, а свакодневне обавезе умногоме олакшавају послије припрему испита“.

Једну од најбољих другарица упознала је у Белгороду

ПУТОВАЊЕ У БУДИМПЕШТУ – НАГРАДА ЗА ТРУД И РАД
„Другарица је чула да је Град расписао конкурс гдје ће најбољи студенти добити наградно путовање у Будимпешту, заједно смо се пријавиле и прошле. Будимпешта ме је одушевила својим грађевинама и архитектуром. Када сам посјетила Истанбул мислила сам како толико зрачи љепотом и да толико савршенства на једном мјесту нема нити ће икад имати конкуренцију, али Будимпешта ме је фасцинирала једнако колико и Истанбул“.
Михаела се поред архитектуре са једнаким жаром бави и одбојком и то веома успјешно. Први пут је са 10 година ступила у салу и званично почела да тренира одбојку, по њој идеалан спорт за дјевојчице.

„Кад сам уписала студије већ сам годинама тренирала одбојку и одлично ми је ишло. Одувијек сам вољела одбојку и то је спорт без ког нисам могла. Жељела сам да се бавим професионално њоме. Међутим, како број обавеза на факултету све више расте, тако та жеља полако нестаје. Наставила сам да тренирам и заиста сам се лијепо уклопила, тренер и клуб су ме лијепо прихватили и то ми је драго“, каже Михаела коју у одбојци највише привлачи што је тимски спорт, али и блискост слична породичној.

МОСКВА ФАСЦИНИРА И НОВИМ И СТАРИМ ГРАЂЕВИНАМА
„У Москву сам први пут ишла сад за Нову годину и доживљај је био невјероватан. Љепота њених грађевина је неописива, очаравајућа. Највише смо били око Кремља и Црвеног трга, а гдје год да сам се окренула остајала сам нијема од толиког савршенства и сјаја. Иако сам мислила да ме ниједна нова грађевина неће одушевити као старе и нови Москва сити изгледа нестварно“. 
Факултет који Михаела похађа на белгородском универзитету траје пет година, а ако се одлучи да упише и мастер студије онда укупно седам година. Због тога је тешко да сада прича о својим плановима за будућност. Ипак, сасвим је извјесно да ће њено будуће звање бити веома успјешан архитекта јер се, само уз велику амбицију, храброст, а прије свега љубав остварују снови, а ова дјевојка сигурно посједује све потребне квалитете.