Са првим требињским „Зимзоградом“ у Требиње је стигао и дух Будимпеште, захваљујући Николи Лучићу, угоститељу који је кулинарска умијећа научио у Херцеговини, а усавршио у Њемачкој.

У зимској кућици свакодневно мирише „димњак“, слаткиш који је добио домаће име, а чија је земља поријекла Мађарска и оргинални назив „киртешкалач“. Још га зову оџак-колач или мађарски свадбени колач.

У Војводини је добио име „труба колач“ или „куртош колач“, а у земљама где се прави незаобилазан је део вашара на отвореном.

– Прави се тако што се тесто истањи дрвеном оклагијом и спирално намота на специјални дрвени калуп ваљкастог облика, а његова специфичност је што се пече на роштиљу, као што печемо „коке на ражњу“. Назвао сам га „златни требињски димњак“ – објашњава Никола.

Унутра је слатко тијесто са циметом, које се споља премазује самљевеним орасима, љешницима, чоколадом, ванилијом, кремом од наранџе, кокосом, а може се и пунити пјенастом кремом.

Никола прича да га купују сви, од дјеце до старијих и да су ријетки који су га пробали, а да се нису вратили по још један.

– Популаран је јако и у Њемачкој, а Њемци га преводе као „пад са дрвета“ , мислећи на дрвени ваљак на коме се пече. Може се купити у посластичарницама Аустрије, Литваније, Чешке, Пољске, Луксембурга, Шведске и Украјине.

У Србији га продају у Београду и Новом Саду, а у БиХ је по први пут у Требињу – прича овај требињски угоститељ.

Kаже да је на идеју да „димњак“ понуди Требињцима и њиховим гостима за новогодишње и божићне празнике дошао његов син који живи у Минхену и који планира да у Требињу отвори угоститељски објекат који ће нудити ове и сличне специјалитете европских земаља.

На симпатично уређеном штанду Никола посјетиоцима „Зимзограда“ нуди и посни пребранац, ђувеч, приганице са кајмаком, медом и другим пуњењима, али и кувано вино.

У Требиње се из њемачке покрајине Баварске вратио пре неколико година и са својом породицом отворио хостел.

У разговору о свом животном путу и угоститељству којим се бави цијелог живота, најрађе се сјећа како је пре више од пола века учио угоститељство у требињском хотелу „Леотар“ и као младић служио маршала Тита.

– Било је то приликом пуштања у рад Хидроелектрана на Требишњици, половином шесдесетих година прошлог вијека. Био сам млад, окретан, али и необично узбуђен, стајао сам пред маршалом, кога многи нису имали прилику да виде уживо. Ипак, нисам се дао збунити и све је прошло како треба – каже Никола.