Божић се празнује као успомена на дан рођења Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља свијета. Чињеница да је то празник рађања новог живота, дјеце и дјетињства, родитељства, очинства и материнства, украсила је код Срба овај празник најљепшим вјерским обичајима и обредима. Сви они имају један основни смисао и своде се на један циљ - да умоле Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. За Божић везујемо три ствари: породицу, милосрђе, односно помагање свакоме ко нема, и чин опраштања.

Исусово рођење

Сама ријеч Исус има значење "Бог спасава" и означава Његово послање и идентитет. Исус је постао човјек тако да је попримио праву људску душу и тијело. Он је Син небеског Оца по божанској нарави и Маријин син по људској нарави. У Старом завјету пророци су наговијестили рођење Месије, који ће откупити људе од гријеха, а Нови завјет доноси испуњење пророчанства.

Исуса, Божијег Сина, родила је дјева Марија, уз помоћ свога вјереника Јосифа у граду Витлејему. Око девет мјесеци прије зачела га је по Духу светоме. Цар Аугуст наредио је пописивање становништва, а Јосиф и трудна Марија кренули су на пут из њиховог града Назарета у Витлејем, гдје је био попис становништва за њих, јер је Јосиф био из рода краља Давида.

Због гужви нису могли наћи мјесто у склоништима па су на крају завршили у стаји, окружени домаћим животињама, гдје се Исус родио. За рођење Сина Божијег први су сазнали витлејемски пастири, који су опазили необичну свјетлост. Јавио им се анђео Господњи и рекао да се не плаше, јер свјетлост коју су видјели показује да се родио Син Божији, Исус Христ. Дошли су у пећину и нашли дјеву Марију са новорођенчетом, повијеним и положеним на сламу у јасле. Наложили су ватру да се мајка и дијете угрију. Док се све ово дешавало, далеко на истоку појавила се чудесна сјајна звијезда и довела до пећине три мудраца, који су читали старо пророчанство о рођењу Исуса Христа. Дошавши у Јерусалим, распитивали су се: "Гдје је цар јудејски, који се родио?" Говорили су: "Видјесмо Његову звијезду на истоку и дођосмо да Му се поклонимо".

Чувши да мудраци траже јудејског цара, ондашњи цар Ирод се побоја за свој престо и нареди да се сва мушка дјеца до двије године у Витлејему и околини побију, рачунајући да ће тако и Христа погубити. Анђео божији јави Јосифу и он са дјевом Маријом и дјететом оде у Мисир (Египат) гдје остадоше све до Иродове смрти. У Библији није наведен датум Исусова рођења.

Разлике

Рођење Исуса Христа у првим вијековима хришћанства није слављено као засебан празник. Не зна се када је тачно установљено празновање Божића, али неки извори биљеже да је још 354. године овај празник постојао у Риму, 379. уведен је у Цариграду, а 386. године и у Антиохији. Током петог вијека готово све цркве широм васељене прихватају слављење овог хришћанског празника. Прослава Божића за Србе, Русе и припаднике Јерусалимске патријаршије почиње тачно у поноћ између 6. и 7. јануара. Божићне празнике православни Срби, Руси, Грци, као и Бугари прослављају са примјетним разликама. Литургијски и молитвени дио славља у цркви је исти, с тим што се Грци држе новог, грегоријанског, а Срби и Руси старог, јулијанског календара. Тако Грци славе Божић 25. децембра, а Срби и Руси 7. јануара. Дужина божићног поста, шест седмица иста је код ова три православна народа, као и прописи о начину исхране које у те дане треба поштовати.

Симболи очувани кроз вијекове

Мало који хришћански празник има толико народних обичаја и симбола као Божић, а који се одржавају и дан-данас. Најчешћи обичаји су полагање бадњака, застирање домова сламом, пијукање, печење чеснице, положајник, а има и многих других вјеровања, изрека и пословица.

Један од симбола Божића је слама, која се ставља по поду у кућама и представља јасле у витлејемској пећини у које је положен новорођени Исус. У сламу се стављају разни слаткиши и ситни поклони које дјеца траже и пијучу као пилићи. Ораси у слами и у ћошковима собе симболизују да Бог влада на све четири стране свијета, док кађење куће представља симбол смирне и тамјана који су, такође, даровани Христу. Поред ових симбола, прославу Божића обиљежава и положајник, односно гост на Божић, а најчешће је то мушко дијете или младић, јер по ријечима Спаситеља: "Ко прими дијете у име моје, мене прима". Зато се положајник прима као сам Господ који својим рођењем у све домове људске доноси мир и добру вољу. Неизоставни симбол Божића је и бадњак који представља гране којима је заложена ватра да угрије новорођеног Исуса и његову мајку. То је и симбол Исуса Христа, који је у напону своје снаге, силом свога божанства, раскинуо ланце ропства гријеху, препородио човјека и у њему разбуктао пламен љубави према добру, врлини - према Богу, највећем добру, омогућивши му спасење од гријеха, зла и вјечне смрти - смрти духовне, као што и млад церић, односно храстић, силином својом разбуктава ватру на огњишту, а јарким пламеном својим обасјава све ћошкове домова наших. Чесница са новчићем сматра се важним обредним колачем. Чесница симболизује рођење младог Христа када су га пастири даровали. Када буде печена, износи се на сто на којем је већ постављен божићни ручак. Сам назив потиче од ријечи "чест", "дио", "срећа", јер је ломљена на дијелове, према броју укућана, да би се по тим дијеловима прорицала срећа. Онај ко добије дио чеснице у којем је новчић, по народном вјеровању, биће срећан цијеле те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и сједају за трпезу.

Земље

Земље које прослављају Божић 7. јануара, а који спада у државне празнике су: Бјелорусија, Египат, Етиопија, Грузија, Казахстан, Македонија, Молдавија, Црна Гора, Србија, Русија и Украјина. Неке земље, попут Јерменије, Божић славе 6. јануара. Божић се на овај дан слави и у Аустралији, Канади, САД и Великој Британији, али не спада у државне празнике. И Јерусалимска православна црква Божић слави 7. јануара.