Ове године је пола вијека од када се над Требишњицом, између Градине и Полица, извила камена силуета Арсланагић моста. Древна грађевина, ремек-дјело османског градитељства на овим просторима, четири вијека премоштавала је Требишњицу пет километара узводно од Требиња, у мјесту које је по мосту носило и име. У наше доба, угрожена изградњом хидросистема, од 1966. до 1972. године била предмет комплексног инжињерског и рестаураторског подухвата спасавања – демонтажом и реконструкцијом „камен по камен“ на новој локацији, ближе самом срцу града. Од тада својим богатим формама и складним линијама краси панораму Требиња, незаобилазан је мотив на туристичким брошурама града и заузима репрезентативно мјесто међу споменицима овдашње културноисторијске баштине.

Вијековима је био и остао спомен на дјело и умијеће древних неимара, а данас - и свједочанство о вјештини модерних градитеља: да то дјело, служећи се савременим инжињерским знањима, од истог камена аутентично понове. На пројекту преноса моста, у свим његовим фазама, био је ангажован велики број стручњака, у првом реду грађевинске и конзерваторско-рестаураторске струке, савременици посебно истичу заслуге инжињера Милана Гојковића, а ништа мање – и „Хидроелектрана на Требишњици“, без чије техничке и материјалне подршке напори струке не би могли добацити ни близу жељеног циља.

Поводом јубилеја другог рођења најстаријег требињског моста, подсјетићемо се дјела ових других, модерних неимара – а за то ће нам послужити свједочанства „из прве руке“. Оставили су их учесници и савременици подухвата у монографији која је поводом преношења грађевине, у издању „Хидроелектрана на Требишњици“, објављена баш те 1972. године (аутори текстова: Џемал Челић, Иван Здравковић, др Цвито Фисковић, Милан Гојковић, Салих Ћеримагић и Маријан Сиврић; фотографије: Ћиро Рајић и Милан Гојковић). Монографија доноси прилоге о историји моста, у народу испреданим легендама о поријеклу, његовом мјесту у нашој културно-историјској баштини, значају подухвата измијештања за тадашњу службу заштите споменика у Југославији, те најпосле - о самом инжињерско-рестаураторском пројекту демонтаже и реконструкције, који је, на корист људима од струке, издашно „нафилован“ техничким детаљима и искуствима градитеља (Гојковић/Ћеримагић). Али, свака прича има свој почетак, а ова наша почиње - четири вијека раније...

ВИЈЕКОВНА ВЕЗА БАЛКАНА И МЕДИТЕРАНА

Градњу каменог моста преко Требишњице историја датира у другу половину 16. стољећа и препознаје га као задужбину Мехмед-паше Соколовића. То потврђују и упоредне анализе биљешки двојице француских путописаца, који су у то вријеме походили наше крајеве, те записи из дубровачког архива: оснажујући трговачке везе велики државник и задужбинар дао је саградити мост и преко Требишњице, уз караван-хан који ту подиже у спомен на свог рано умрлог сина, при чему би година завршетка градње, према истим биљешкама, требало да буде 1573/74. У 17. или 18. вијеку, вјероватно послије 1687. године добио је данашње име по неком Арслан-аги, закупнику мостарине.

Није само служио човјеку овог краја и пред његовим ногама спајао двије удаљене обале. Био је много више од тога - вијековна веза између унутрашњости Балкана и Медитерана, Средоземља и Истока, цариградског друма и трговачке силе оног времена - Дубровника. Као „спона супротних култура, спонтан израз нужности историјске коегзистенције“, на тој цивилизацијској међи, преко својих камених леђа, накриљених преко Требишњице, Мехмед-пашин мост предеверао је тешко бреме - четири вијека бурне историје ових простора.

„Видио је живахне трговце различитих сировина и истанчаних рукотворина. Преко њега су пренесене животне намирнице, јужно воће и приморска со, раскошно извезене тканине, блистави ковински и стаклени предмети, оружје и рукописи. Срео је бахате војнике са отетим благом и робљем, учене османлије, ренесансне европске ерудите, подозриве дипломате и измучену рају од 16. до 18. стољећа, окупаторе и политичке сплеткаре 19. и нашег стољећа, који су присвајали туђи рад и завичај, али и смионе устанике који су се храбро окупљали и одупирали премоћном насиљу и освајању наших земаља, док коначно није и нарушен у братоубилачким сукобима 1943. и затим након рата 1956. године недолично закрпљен цементном гредом“. (др Цвито Фисковић)

Служио је човјеку и патио са човјеком. Сакаћен је али и обнављан. Најпосле, потирућем жрвњу времена, силама природе и недаћама овдашње историје некако одолијевао. Бици која га је сачекала у наше вријеме, оној са човјеком ствараоцем и потребама прогреса, чинило се да ипак није дорастао. У том судару није имао шансе...

ИПАК ЈЕ ПОТОПЉЕН

Стара ћуприја у Арсланагића Мосту у жижу шире стручне јавности у тадашњој Југославији доспијева управо са плановима о изградњи хидросистема у сливу ријеке Требишњице. Тим поводом покренути опсежни радови на истраживању и спасавању културоисторијског блага у долине ријеке, чији ће значајан дио долине бесповратно бити потопљен у хидроакумулацијама, посебно су заоштрили питање два споменика изузетне архитектонске вриједности – манастира Добрићево и Арсланагића моста.

„У нашој земљи мало је мостова који се, љепотом линија и маштовитошћу облика, могу с њим поредити. Вишеградска ћуприја на Дрини је много већа и за економску историју знатно значајнија, чувени мост на Неретви у Мостару видно је смјелији у конструкцији и као дуга витак, али је требињски складнији, богатији облицима, сликовитији. У историји нашег градитељства он има врло угледно мјесто, а посебан значај у балканској архитектури XVI вијека“, писао је тада о Арсланагић мосту Војислав Ј. Ђурић у београдској „Политици“, а далеко од тога да је био и једини међу културним радницима тога времена који су се заложили за спасавање старе требињске ћуприје.

Још током 1958. и 1959. године зачиње се иницијатива код стручне јавности да се дјело османског градитељства, које „по свом историјском значају, изгледу, величини и архитектури спада у ред наших најзначајнијих старих мостова“ сачува од потапања – демонтажом и премијештањем у Требиње. Било је, међутим, много лакше тако нешто на папиру закључити, него предложено и реализовати. Захтијевало би то изузетно сложен и деликатан подухват на пољу конзервације и рестаурације, са каквим се домаћа памет и струка сусретала само у једном случају прије – на спасавању цркве свете Софије у Охриду (а и тада уз подршку иностраних еминентних стручњака). Како је вријеме одмицало наде је бивало све мање, а чинило се да је и посљедња „потопљена“ те 1965. године, након пробног пуњења акумулације, када су и живописно село и древни мост по којем је добило име - завршили на дну тада формираног горичког језера...

ПОСЉЕДЊА ШАНСА НИЈЕ ПРОПУШТЕНА

Ипак, још једна прилика да се спаси мост указала се средином наредне, 1966. године након пражњења акумулације - и, срећом, није пропуштена. Подухват су организовале и финансирале „Хидроелектране на Требишњици“ у сарадњи са Заводом за заштиту споменика БиХ и под руководством инжињера архитектуре Недељка Росића. Рокови су били кратки, све се морало завршити између два пуњења хидроакумулације, па је на демонтажи ангажована и специјална јединица Југословенске народне армије, са људством и механизацијом. Радови су почели са првим данима августа а приведени крају већ средином септембра. Прије демонтаже, обављено је фотограметријско снимање грађевине, након чега је сваки камени блок на видним површинама моста уредно обиљежен како би и у реконструкцији био враћен на идентичан, првобитни положај. Камен обрађен руком старих градитеља депонован је на ледине код Градине. Још раније начелно је одлучено да нова локација моста буде у том дијелу града. Чекајући неког ко ће растављено опет саставити и поновити дјело старог мајстора – обиљежени камени блокови остаће тамо и наредне четири године...

ИЗМЕЂУ ПОЛИЦА И ГРАДИНЕ

У међувремену, било је потребно одредити микролокацију, погодан протицајни профил ријеке и амбијент - који би одговарао физичким и  композицијским вриједностима моста. Измијештање у једно посве другачије окружење од првобитног налагало је да се поведе рачуна и о томе да се „специфичне контуре волумена и распоред маса у композицији грађевине поставе тако да исти не буду (...) пригушени и утопљени у нови амбијент, већ напротив - да повољним избором попречног профила конструкција моста буде посебно и оптимално апострофирана и истакнута“. Повољна чињеница у вези са избором локације између Градине и Полица била је и што ова позиција грађевини обезбјеђује и одређену функционалност: планирана урбанизација на горичкој страни ријеке свакако би већ у блиској будућности произвела потребу за изградњом једног моста.

Главним пројектом реконструкције Арсланагића моста требало је ријешити начин фундирања грађевине, везу са обалама и конструкцијски повезати у једну цјелину демонтиране видне површине моста и конструкције сводова, а овај задатак је повјерен предузећу „Енергоинвест“ Сарајево, под руководством инжињера Бранка Кујовића, које је посао привело крају почетком 1969. године. Крајем исте године инвеститор „Хидроелектране на Требишњици“ уговорио је радове са извођачем – предузећем „Партизански пут“ из Београда, која је у то вријеме било ангажовано на изградњи магистралног пута Требиње-Билећа-Гацко. Коначно, у марту 1970. године могли су да почну реконструктивни радови на новој локацији...

КАМЕН ПО КАМЕН – СВАКИ НА СВОЈЕ МЈЕСТО

А већ на почетку – и први проблеми. Те јесени и на прољеће 1971. године наишле су велике воде а наноси материјала затрпали су већ ископане темељне јаме за стубове грађевине, а тиме и значајно пореметиле планирану динамику радова. Када су напокон све стопе темеља, грађане од армираног бетона, постављене на здраво стјеновито тло, приступило се зидању грађевине од депонованих камених блокова моста – и то на начин да су први редови демонтираног камена уграђени већ испод нивоа малих вода, како би стопе темеља биле скривене од ока посматрача и при најмањем водостају.

Са задатком да надгледа и усмјерава радове на реконструкцији са конзерваторско-рестаураторског аспекта, почетком августа 1971. године формирана је посебна стручна комисија, у којој су били академик Цвито Фисковић (директор Конзерваторског завода за Далмацију – Сплит), Иван Здравковић (директор Југословенског института за заштиту споменика културе – Београд) и Џемал Челић (директор Завода за заштиту споменика културе БиХ – Сарајево).

Депоновани материјал састојао се од камених блокова који су формирали видне површине чеоних зидова и ријечних стубова, конструкције сводова, ограду и вијенац моста, а сачувано је и нешто грубо обрађеног камена од којег су били изведени мали сводови. Зидало се у приближно хоризонталним слојевима, као и на изворној грађевини, истовремено на цијелој дужини моста.

„Технологија грађења у овој фази састојала се у томе што су само видне површине моста, а исто тако и речних, односно обалних стубова, биле изведене од камена са старе конструкције моста (са депоније) а испуна моста изведена је од неармираног бетона. Том приликом, посебна пажња је била обраћена ознакама на појединим блоковима камена (постављеним у времену демонтаже моста), тако да сваки камен у свом секундарном положају заузме место адекватно месту у примарној конструкцији моста“. (Гојковић/Ћеримагић)

НАЈВЕЋИ ИЗАЗОВИ РЕСТАУРАЦИЈЕ

Зидање главних сводова, које је потом услиједило, било је и најделикатнија операција у подухвату, у којој је требало помирити два аспекта – конзерваторско-рестаураторски принцип са уобичајном и сврсисходном праксом у грађевинарству која је гарантовала стабилност формираних сводова.

Наиме, сводови старог моста били су везани кречним малтером, те гвозденим чивијама и пијавицама, који су у рекострукцији редуковани као сувишни - и са аспекта стабилности, али и са гледишта прихваћених у конзерваторској проблематици (јер је, наводно, и пракса показала да челичне чивије временом могу да постану штетне у конструкцији свода). Зато су конструкције главних сводова формиране од два прстена - доњег који је изведен од демонтираног камена са депоније и горњег од неармираног бетона, при чему неравнине тесаника омогућавају тако „интимну везу између бетона и камена“ да је добијена хомогена и компактна сводна конструкција. Све вријеме провођене су ригорозне контроле могућих деформација од скупљања малтера и слегања скеле, па су и завршна мјерења и анализе, када је свођење главних лукова половином новембра 1971. године било приведено крају, показале задовољавајући облик интрадоса, адекватан изворном облику доње сводне линије, а такође и задовољавајућа статичка својства сводне конструкције и у околностима најнеповољнијих оптерећења.

Наредни изазов за модерне неимаре био је наћи адекватан замјенски камен тамо гдје је недостајао на чеоним партијама, те за цијели дио конструкције моста између другог и трећег стуба који је пострадао минирањем за вријеме рата. Након рата мост је оспособљен за употребу недостојном импровизацијом – дио порушен минирањем „закрпљен“ је најприје дрвеним, а потом (1956.) бетонском гредом. Материјал идентичног квалитета у свим компонентама са каменом старог градитеља извађен је из каменолома код бране Горица.

Није ишло тако лако када је требало потражити и одговарајући камен за оградне плоче и вијенац моста. Наиме, ограда је у свему изведна на начин како је то радио стари градитељ – старе плоче са грађевине везане су гвозденим чивијама, заливаним оловом и малтером, при чему би оне оштећене приликом демонтаже или транспорта претходно биле лијепљене посебним смолама. Међутим, да би се силуета употпуности уклопила у нови ријечни профил на лијевој обали - било је неопходно продужити ограду за седам до осам метара. Није ова интервенција нарушила аутентичност реконструкције колико је градитељима стварала потешкоће око наласка камена идентичног квалитета и петрографског састава какав имају старе оградне плоче. Након што је прегледано десетак каменолома, одговарајући камен нађен је тек у мајдану Заушје код Билеће и за ову прилику отвореном каменолому - у Кочелима код Требиња.

Како би и калдрма на мосту била што ближа дјелу старог градитеља - изведена је на начин што су комади ломљеног и грубо тесаног камена утапани у свјежу бетонску масу, а сваких 80 до 100 центиметара постављани су попречни прагови од плочасто обрађеног камена.

Пред модерним градитељима била је и посљедње проблемска ситуација – спој моста са лијевом обалом, која је била исувише равничарска у односу на рељеф изворне локације грађевине. Изабрано је најбезболније рјешење - насипање материјала, али таквог да „по својим карактеристикама одступа од камена, (...) не привлачи око посматрача, односно истиче масе и облике конструкције моста“.

У завршном разматрању аутори констатују да су принципи и примијењене методе у реконструкцији Арсланагића моста у цјелини биле „сагласне са признатим методама конзерваторске проблематике“, те да је све изведено са „пуно пажње, љубави и одговорности – у тежњи да грађевина сачува све своје споменичке вредности у пуном интензитету“.

„Мишљења смо, а то ће се надамо се и у будућености потврдити, да стваралачку снагу, свежину, оригиналност и инвенцију древних неимара нисмо нарушили; да је конструкција моста и после реконструкције сачувала све своје композицијске одлике и карактеристике у целини и у детаљу - и да је премештањем на нову локацију, у Требиње, чак и добила у својој изражајности.“

РЕКОНСТРУКЦИЈА У ЦИФРАМА

Током реконструктивних радова на Арсланагића моста било је потребно „под посебним условима и са нарочитом пажњом“ уградити 543 кубика старог – демонтираног камена са оригиналне грађевине, обрадити и узидати додатних 153 кубика новог камена тамо гдје је старог недостајало, налити више од 1.800 кубика бетона – у темеље, око сводова и у испуну моста, изградити више од километар приступних путева на обје обале... Према прорачунима од 1966. до 1972. године, укупни трошкови демонтаже и реконструкције моста на новој локацији износили су преко 5 милиона ондашњих динара, што овај подухват чини најскупљим у цјелокупној кампањи спасавања културноисторијског блага на подручју базена Требишњице. (Поређења ради, наредне двије најскупље ставке у овом трошковнику биле су: 1,2 милиона динара за обештећење епархији по основу потапања посједа манастира Косијерово и пренос дијела манастирог комплекса у Петровиће, те приближно исти износ - за измијештање манастира Добрићево, са откупом земљишта, изградњом путева и електрификацијом на новој локацији у селу Орах.)

Већ пет деценија дјело старог неимара, савременом службом и свевременом љепотом, узвраћа Требињцима за поново даровани живот. Ипак нису залуд на плочи оне веће и гласовитије Мехмед-пашине задужбине, вишеградске ћуприје на Дрини, још прије четири и по вијека, уклесане ријечи:

„...Нико неће рећи за иметак, који се троши у задужбине, да је расипање. (...) Немој рећи да је пропао иметак, који се троши у овакво добро дјело...“