Čini mi se da najviše ljudi ima kada su knjige na stolu. To znači da su ipak mnoge stvari još uvijek u redu, kaže za Nova.rs vladika Grigorije.

Ako je danas, na 65. Sajmu knjiga oko nečega vladala pomama – onda je to bila jagma za potpisom jednog čoveka – vladike Grigorija. U ogromnom redu koji se protezao od hola glavne hale Beogradskog sajma, do štanda Lagune tiskali su se poštovaoci vladike Grigorija, ponosno u rukama držeći roman „Nebeska dvorišta“.

Dok smo stajali u redu i sami čekajući da priđemo Grigoriju, jedna starija dama nam se požalila kako nedavno, zbog nesnosne gužve u SKC-u, nije uspela da dobije potpis na knjizi i podelila s nama nedoumicu da li da ga zamoli da je blagosilja i celiva joj ruku. Mladić iza nje, inače teolog, poštuje vladiku i kao episkopa, i kao pisca, a o „Nebeskim dvorištima“ ima samo reči hvale, zbog čega mu je bio neophodan potpis na primerku knjige koji će s ponosom čuvati u biblioteci. Tek kupivši knjigu i čekajući potpis, jedna gospođa nam je otkrila kako Grigorija vidi kao „savremenog sveštenika koji bi mogao da učini nešto za nas“, a druga nam je pričala o harizmatičnosti i inspirativnosti vladikine ličnosti koji kad god nešto kaže „dotakne u dušu“.

A vladika Grigorije, za pultom, i s olovkom u ruci više od sat vremena strpljivo je potpisivao svoja „Nebeska dvorišta“. Svakoga, od mlađarije, do starijeg sveta koji bi mu prilazio ponosno pružajuću „Nebeska dvorišta“, dočekivao bi s osmehom i upitao – „kako je“, ili „kome posvećuje knjigu“, čak i šta misli o njegovom proznom delu… A saslušao bi i poneki problem svojih poštovalaca i odabranim rečima pružio savet…

Kad su se „izređali“ svi oni koji su pohrlili vladici Grigoriju u susret, pristao je, ekskluzivno, da podeli svoje utiske i za Nova.rs. I prvo što je rekao za naš portal bilo je koliko mu je drago što ima toliko vernih čitalaca, dodajući:

– Svi mi ljudi volimo kad nas neko voli, kao što ne volimo kad nas neko ne voli. Ali, ja sam srećan što ljudi čitaju knjige. Mislim da ovde ima dosta ljudi koji dolaze zato što su možda čuli za mene, ili su čuli neke moje riječi, na ovaj ili onaj način. Sećam se da su mi nekoliko njih davno rekli: „Ako budeš pisao kao što pričaš, biće baš utješno“. A ja u suštini vjerujem da su knjige prava utjeha. Vjerovatno da nije bilo knjiga, ne bih išao putem kojim sam išao, ne bih preživio sve što sam preživio i ne bih izdržao na životnom putu da nije bilo knjiga. Stvarno su knjige bile spas. To ponekad ume da bude jaka riječ – konstatuje Grigorije, ali onda se vraća dva dana unazad kada je bio na Frankfurtskom sajmu knjiga:

– Kada pogledam Frankfurtski sajam i ovo danas ovde, u Beogradu, vidim da ljudi, kao kad jelen ide na izvor vode da se napije jer je puno žedan, poput jelena i košuta idu i traže da utole žeđ.

Drago mu je, kako priznaje, i što je video tolike ljude na jednom mestu, na 65. Sajmu knjiga, prvom posle iznuđene pandemijske pauze:

– Baš sam i u Frankurtu to isto vidio. Tolika jedna žeđ je nastupila da prosto to raduje. Naravno, postoje i drugi sajmovi, kad su neke tehničke stvari u pitanju, ili jela, ili pića, i tu uvek ima dosta ljudi… Ali, neko bi pomislio da više neće biti puno ljudi kada su knjige na stolu. Međutim, čini mi se da ih najviše ima kad su knjige na stolu. To znači da su ipak mnoge stvari još uvijek u redu – smatra vladika Grigorije.

S obzirom na ogroman uspeh „Nebeskih dvorišta“, ali i na to da su mu knjige spas, pitamo ga namerava li ponovo da se „lati“ pisanja?

– Da. Imam jedan naslov koji već neko vrijeme stoji u vazduhu i koji hoću da počnem da pišem na Božić. Baka me je naučila da sve počinjem na Božić. A naslov je „Hotel bijeli platani“. I jedva čekam da to počnem pišem, ali neću pre Božića – otkriva na kraju vladika Grigorije.