Чини ми се да највише људи има када су књиге на столу. То значи да су ипак многе ствари још увијек у реду, каже за Нова.рс владика Григорије.

Ако је данас, на 65. Сајму књига око нечега владала помама – онда је то била јагма за потписом једног човека – владике Григорија. У огромном реду који се протезао од хола главне хале Београдског сајма, до штанда Лагуне тискали су се поштоваоци владике Григорија, поносно у рукама држећи роман „Небеска дворишта“.

Док смо стајали у реду и сами чекајући да приђемо Григорију, једна старија дама нам се пожалила како недавно, због несносне гужве у СKЦ-у, није успела да добије потпис на књизи и поделила с нама недоумицу да ли да га замоли да је благосиља и целива јој руку. Младић иза ње, иначе теолог, поштује владику и као епископа, и као писца, а о „Небеским двориштима“ има само речи хвале, због чега му је био неопходан потпис на примерку књиге који ће с поносом чувати у библиотеци. Тек купивши књигу и чекајући потпис, једна госпођа нам је открила како Григорија види као „савременог свештеника који би могао да учини нешто за нас“, а друга нам је причала о харизматичности и инспиративности владикине личности који кад год нешто каже „дотакне у душу“.

А владика Григорије, за пултом, и с оловком у руци више од сат времена стрпљиво је потписивао своја „Небеска дворишта“. Свакога, од млађарије, до старијег света који би му прилазио поносно пружајућу „Небеска дворишта“, дочекивао би с осмехом и упитао – „како је“, или „коме посвећује књигу“, чак и шта мисли о његовом прозном делу… А саслушао би и понеки проблем својих поштовалаца и одабраним речима пружио савет…

Kад су се „изређали“ сви они који су похрлили владици Григорију у сусрет, пристао је, ексклузивно, да подели своје утиске и за Нова.рс. И прво што је рекао за наш портал било је колико му је драго што има толико верних читалаца, додајући:

– Сви ми људи волимо кад нас неко воли, као што не волимо кад нас неко не воли. Али, ја сам срећан што људи читају књиге. Мислим да овде има доста људи који долазе зато што су можда чули за мене, или су чули неке моје ријечи, на овај или онај начин. Сећам се да су ми неколико њих давно рекли: „Ако будеш писао као што причаш, биће баш утјешно“. А ја у суштини вјерујем да су књиге права утјеха. Вјероватно да није било књига, не бих ишао путем којим сам ишао, не бих преживио све што сам преживио и не бих издржао на животном путу да није било књига. Стварно су књиге биле спас. То понекад уме да буде јака ријеч – констатује Григорије, али онда се враћа два дана уназад када је био на Франкфуртском сајму књига:

– Kада погледам Франкфуртски сајам и ово данас овде, у Београду, видим да људи, као кад јелен иде на извор воде да се напије јер је пуно жедан, попут јелена и кошута иду и траже да утоле жеђ.

Драго му је, како признаје, и што је видео толике људе на једном месту, на 65. Сајму књига, првом после изнуђене пандемијске паузе:

– Баш сам и у Франкурту то исто видио. Толика једна жеђ је наступила да просто то радује. Наравно, постоје и други сајмови, кад су неке техничке ствари у питању, или јела, или пића, и ту увек има доста људи… Али, неко би помислио да више неће бити пуно људи када су књиге на столу. Међутим, чини ми се да их највише има кад су књиге на столу. То значи да су ипак многе ствари још увијек у реду – сматра владика Григорије.

С обзиром на огроман успех „Небеских дворишта“, али и на то да су му књиге спас, питамо га намерава ли поново да се „лати“ писања?

– Да. Имам један наслов који већ неко вријеме стоји у ваздуху и који хоћу да почнем да пишем на Божић. Бака ме је научила да све почињем на Божић. А наслов је „Хотел бијели платани“. И једва чекам да то почнем пишем, али нећу пре Божића – открива на крају владика Григорије.