Вукан Kовач, власник је једине радионице на точковима у Требињу, у којој већ двије године у комбију израђује кључеве.

„Нисам измислио ништа ново, јер је све то потекло из мог пријератног живота и рада у Дубровнику, гдје сам радио при једном сервису, а комплетан сервис и сервисни алат су, у ствари, били у ауту, што и данас људи раде“, каже Kовач.

Присјећајући се како се тада радило, каже да би свако јутро у ауто укрцао потребне дијелове и возио се од једног до другог дубровачког хотела у којима је мијењао кључеве и поправљао браве. Потребни су му кључеви и двије машине које свако јутро довезе у близину градске пијаце, гдје израђује кључеве од осам до 12 часова. Глодало и бушилицу набавио је из Италије и, премда су габаритом мале, у питању су поприлично скупе машине. Ипак, од посла не одустаје, јер је навикао да, и поред сталног запослења као техничар на радио Требињу, буде у друштву по цијели дан.

„Долазим доста рано, иако је мало муштерија у осам часова ујутро, тако да цијели посао од четири-пет урађених кључева дневно могу да урадим за пет минута, а не у ова четири сата, али помало свратим у оближњу кафану са друштвом на пиће, помало радим и прође вријеме“, прича Kовач.

Заради око 300 KМ мјесечно, али пошто не плаћа струју и воду, када покрије све трошкове, остане му довољно за кафенисање и дружење, што му је доста. Додаје да не мијења локацију иако је његова радионица покретна и могао би с њом шетати, отићи на лице мјеста да промијени кључ. То сада ријетко ради, осим ако се отвори нека нова стамбена зграда па станари не долазе појединачно, он оде на лице мјеста и брзо им умножи кључеве.

Посла је све мање, јер сада мало ко умножава кључеве, док је у почетку, након завршетка рата, било доста замјене станова и израђивања нових кључева, а куповали су се и аутомобили којима су умножавани кључеви. Али, ни њих више нема, јер новије генерације подразумијевају савремене, кодиране кључеве који се не умножавају на овај начин.

Текст и фото: Весна Дука