Готово да нема домаћинства у гатачкој општини, али и широм Херцеговине, да нема вунене чарапе добијене као дар од баке Милице Андријашевић из села Степен која, иако у десетој деценији, и даље свакодневно другује сa иглом и плетивом.

Оригиналне поклоне Милица (94) даровала је као знак захвалности родбини, комшијама, али и свима који јој се нађу у помоћи. И тако годинама, још од 1956. године, када је удајом дошла у ово мјесто из родног села Изгори, гдје је научила плести још као петогодишњакиња. Како каже, има одличан однос са комшијама и родбином, без којих би јој живот био много тежи.

- Ово је мој најскромнији знак пажње, јер сви ти људи били су ту за мене када ми је било тешко. Живим сама, али не оскудијевам у било чему, иако немам пензију. Имам свега захваљујући родбини, а моје комшије су ми увијек при руци, шта год да ми треба. Зато су ове чарапе нешто најмање што могу да урадим за њих. На тај начин прекратим вријеме, а учиним и добру ствар. Носе их све генерације, од најмлађих до најстаријих - прича Милица за “Глас”.

Највише плете зими, а некада пар чарапа исплете и за ноћ, уз омиљене серије. 

- Некад је за то довољан дан, а некад оставим и два до три дана. Зими су дуге ноћи, па највише плетем у том периоду. Чарапе исплетем брзо, али живим сама, па су ту и остале обавезе. Плетем свакодневно, осим недјељом и црвеним словом кад не узимам игле у руке - вели Милица, чије су рукотворине стигле у све крајеве Српске, али и до Београда и Новог Сада, па чак и Америке.

Радује је, каже, што и данас постоји интересовање за плетење.

- У херцеговачким селима, када сам ја била дјевојчица, подразумијевало да свако женско дијете зна плести - вели ова времешна бака.

Позитивна и ведра, без обзира на животне недаће којих није мањкало, никада није клонула духом. И док је живот није мазио, уз бројне незгоде, ведрина којом одише показује да је рад створио човјека.

- Важни су наши домаћи производи, јер се то не може купити, а здравље ме, с обзиром на то да имам 94 године, добро служи, па сам већ посадила врт. Ту су, лук, салата и кромпир, а биће још понешто. Тако радим годинама, било је и кише, па се надам да ће и родити - рекла је Милица.

Она истиче да умјерени рад и физичка активност продужују живот, па је и њена препорука младим људима да што више времена проводе радећи на себи, а избјегавају лоше навике и што мање буду уз телефоне.

- Раније су људи много више и пјешачили, ручно косили. Чувала се стока, вода се догонила са оближњих извора, а момци и дјевојке су пјешке ишли и на сијела увече. Сада су дошла нека друга времена. Али нека, све у своје вријеме. Волим и ја погледати серије, али истовремено плетем, тако да не дангубим. Млади људи су се отуђили, све се рјеђе друже и састају. Но, у овим нашим селима и даље има лијепог комшијског односа, кад је весеље, али и када је туга, ту смо једни за друге - истиче ова старица, којој су вјерни пријатељи мачке, уз које су, каже, стрес и нервоза знатно смањени.

Ратови

Бака Милица Андријашевић преживјела је два рата. Тежак живот, још теже дјетинство подно Лебршника и Волујака, особу о којој комшије имају само ријечи хвале није одвојио од њеног препознатљивог духа, питке ријечи и гостопримства.

- Имала сам тешко дјетинство, живот ме није штедио. Свих детаља из Другог свјетског рата се сјећам, било је ужасно. Партизани су знали бити на доручку у кући, а четници на ручку. Била су то тешка времена. Не дај Боже да се икад нешто слично понови - наглашава бака Милица.