„Путнику добронамјернику, ко наиђе нека прође, нека кући здраво дође, преко овог мога моста, прелазило људи доста“. 

Наш нобеловац, Андрић, рекао је да многи људи примају и посматрају живот и свијет око себе на начин који је он назвао „вулгарним песимизмом“. Рекло би се да се ни данас много тога није промијенило. Чаробна формула по којој живимо, гласи: Ја теби, ти мени. Па ко претегне.

Милутин Гутовић један је од ријетких који нема такав поглед на живот. Макар се труди. Пензионер, отац троје дјеце, са супругом Весном живи искључиво бавећи се пољопривредом. Но, то га није спријечило да уради и направи нешто за опште добро, по чему ће га памтити будуће генерције. Јер, како и сам каже, лако је „кукати и жалити се“. У селу Муља, поред Автовца, гдје и живи, направио је 30 метара дуг мост који спаја двије обале ријеке Мушнице, а тиме и два села – Муља и Липник. Властита средства уложио је у материјал, не жалећи „ни паре“.

Милутин умије са животом. Није га мазио, али се опет разумију. И тако годинама. Овај по свему интересантан човјек за сваки проблем налази рјешење. Макар, њему изводљиво. „Са проблемом руку под руку, па ко буде лукавији“, каже Милутин.  Несебичан однос према животу и према људима данас као „похвалу“ најчешће добија подругивање, па ће бити и оних који ће већ одмах спремни као „запете пушке“ рећи да је све то, најблаже речено, бескорисно. Али, Милутин не размишља тако. Не мари за коментаре оних који не одобравају његове животне потезе. То што нема сигуран извор прихода, не види као препреку да ствара. Како за себе каже, само је један од „посве обичних и једноставних људи“.

„Некада давно, човјек по имену Гутовић Милутин саградио је овај мост. Његових руку дјело. Очекујем да прича о мени има баш такав почетак, некад, негдје... да ме памте по нечему лијепом и корисном. Удаљавамо се једни од других. Нека нас макар на кратко споји баш овај мост“, прича наш саговорник.

Открива нам да је на овом локалитету некада и постојао стари мост, који је спајао људске потребе и људе, али да је давно срушен. Када му се јавила помисао за поновну изградњу, тражио је помоћ неколицине донатора, али није наишао на разумијевање, па је ствар преузео у своје руке. И то - буквално.

„Многи ће рећи да сам новац могао уложити у нешто корисније за себе и своју породицу. Мислим да сам учинио нешто још веће – оно што сам направио дијелим са свима. То је сада моје, твоје, свих нас“, задовољно додаје.

Наш саговорник је својеврсни слободни умјетник. Погледом упртим у прошлост али и будућност, пише и ствара у истом маху, а инспирације не понестаје. Већ је свима добро позната сада већ звана „Мићова чесма“ али и споменик Солунским добровољцима, у селу Бодежишта код Гацка. „Врло често се пробудим у сред ноћи и себе затекнем у размишљању о свом дјетињству, породици... Размишљам о временима када је све било много теже, али да смо живјели у здравијој средини. По који стих ми се отме, па да не побјегне ја га ставим на папир. Послужи ми да олакшам душу и врло често му нађем мјесто на ономе што рукама створим“, признаје Милутин.

Радови на мосту су скоро завршени. Преко већ прелазе љубитељи лова, риболова, користећи га као краћи пут до плијена, али и околни мјештани. Радознали лукаво истражују квалитет моста, тражећи мане. Једни са невјерицом, а други задовољни, свјесни поруке коју шаље. Због ових других, али на крају и свих, одлучио је да на крају моста у стијени постави камену плочу, на којој ће писати: -Путнику добронамјернику, ко наиђе нека прође, нека кући здраво дође, преко овог мога моста, прелазило људи доста.

„Ради добро и добру се надај. Превише је мржње. Млади не знају шта значи живјети у заједници и најчешће су подложни манипулисању. Окренимо се природи, а она ће нас спојити“.

Милутин шаљиво поручује да неће наплаћивати мостарину. У данашњем времену, ето, добра воља је још увијек бесплатна.

Аутор: Ј.М.