ТЕШКО би било и замислити како би Требиње изгледало да се на херцеговачком хоризонту нису појавили барјаци Аустро Угарске монархије. Ипак захваљујући бројним путописима из тога периода можемо доста сазнати о томе какво Требиње су нови управитељи затекли.

На основу њихових биљешки, можемо створити доста живу слику о Требињу тога времена. Захваљујући чињеници да се нуклеус старога Требиња није драстично промјенио, пратећи смјернице тих давних посјетилаца, лако маневришемо улицама древног Kастела, те брзо стварамо слику о просторима које живо описују.

ЧИТАЊЕ оваквих путописа ми по правилу помаже да боље упознам сопствени град, те да конкретније разумијем одређене просторне контексте. Иако литература овога типа не може бити узета као озбиљан историјки извор података, јер је често имала за циљ да удаљеној престоници поетским заносом и приповједачки интересантно дочара вијековима удаљен начин живота становника Балкана, значајна је јер је нека врста временске капсуле која нам отвара врата у неки други, доста другачији свијет.

НАУЧИЋЕМО тако из њих да је хендек био широк 5-6, а дубок два метра, те да се једног Савиндана далеке 1886. године у њему удавио пјешадинац Франце Жагар из околине Љубљане.

Пролазећи кроз тунел и газећи даскама дрвеног моста, путописац каже како би наишли на кафану „Нике”, а одмах иза ње пространо муслиманско гробље које се простирало од данашње главне улице до чувеног трга под платанима.

Објекат данашњег хотела Платани је већ у раним годинама нове власти замјенио и кафану “Нике” и старо гробље, а куглана и кафана које су отворене у овоме објекту су постале омиљено мјесто официрима нове и бројне војске.

МАСИВАН војни и административни апарат доприноси да угоститељство и тада буде поприлично развијено, па тако сазнајемо и то да се „осим ове кафане у Требињу могу наћи и још неке мање кафане. Улазећи у Kастел преко моста, може се наћи лијепо преноћиште са вртом, лијево од командирске зграде. За разлику од осталих турских мјеста, улице Старог града су јако лијепе и мирне, а тишину само повремено ремети Музејин, који са торња турске џамије позива на молитву.“

ЗГРАДА данашњег Музеја Херцеговине изграђена је као Пионир касарна, а настала је на мјесту некадашње барутане из турског периода. Најновија археолошка истраживања показују како континуитет архитектонске праксе на простору данашњег Kастела сеже у неке епохе давно заборављене у меморији нашега града.

Тако ово ново буђење заборављених слојева наше прошлости доказује важност Требиња, не само на локалном, већ и на много ширем плану. Стога се овоме граду треба посветити много већа пажња и много више такта када је у питању како третирање његових старих и наслеђених сегмената, тако и оних нових које обликују и дају карактер савременом граду.

ЧИТАЈУЋИ о томе са којом се енергијом и брзином гради и шири ново Требиње, како су га у тим првим годинама 20. вијека звали, човјек не може а да не направи паралеле са савременим тенденцијама у урбанизму града Требиња.

Одсуство било каквих јасних и дугорочнијих стратегија развоја града на пољу урбанизма све више узима даха и оставља несагледиве посљедице на његов карактер и наслијеђени ниво урбанитета који се постепено дерогира. Различите зоне у којима се гради захтјевају различите приступе у карактеру архитектонског изражаја и неке захтјевају већу сензибилност од оних које нису у контексту са локацијама које представљају или би требале представљати непокретна културна добра града.

ОДСУСТВО праћења регулација, како хоризонталних, тако и вертикалних постаје све учесталије и врло лоше дјелује на карактер урбанитета једне градске средине каква је Требиње. Од града који не схвата важност издраде листе непокретних културних добара на локалном нивоу, не може се ни очекивати да покаже толико потребан сензибилитет и разумјевање заштите и очувања неких од његових најбитнијих дијелова, који су често препуштени на милост и немилост зубу времена.

НЕДОСТАЈЕ нам доста оне одлучности и визионарске устрајности који су некада показили генерал Бабић у Требињу или мајор Галгоци у Билећи, урбанизујући ова два запуштена града и стварајући темеље за изградњу оних објеката који и дан данас представљају оно највриједније што урбано ткиво може да понуди.

Бабић је, преузимањем Требиња под своје руке, наишао на огроман отпор локалног становништва, неспремног на промјене и навикнутог на један застарјели систем који је толико вапио за промјеном. Ондашње становништво се није лако одлучивало да своје скучене и рушевне куће мијења новим, а уске улице пространим и поплочаним алејама.

Требиње је виђено као војни центар, стратешки важно мјесто, па су промјене морале бити проведене. Управо је визионарски дух и жеља да се од једне успаване турске махале створи савемени урбис, побиједила примитивни систем размишљања локалног становништва.

ПРОБЛЕМА није било мало. Мухамеданци су радије чували свој новац, него га улагали у архитектуру, па је Бабић, када би се преговори показали као неплодни, показао лидерски карактер и доносио одлуке на своју руку. Kуће које су по његовој процјени биле сметња развоју града би биле маркиране кредом, а то је био знак да се објекат има срушити, а на његовом мјесту подићи нови, сходно урбанистичким плановима града. Онима, код којих је уочио да имају златника, препоручивао је да направе нову кућу изван Kастела, те да их затим дају у најам, чиме би имали вишеструке користи, а не да чувају новац и од њега немају никакве вајде.

ЗАХВАЉУЈУЋИ генералу, а касније барону Ђуру Бабићу, Требиње израста у савремен и лијеп европски град. По Бабићевом наређењу строго се морало водити рачуна о уредности и чистоћи градских улица, на којима није смјело бити крупног камења. Занимљива је једна сачувана анегдота о барону Бабићу, која доста говори о томе с којом је приврженошћу приступао урбанизовању нашега града.

Једнога дана је Јернеју Андрејки на стрелишту пришао Бабић и, између осталог, рекао: „Не мислите ли, господине капетане, да је пуцање најважнији дио војног тренинга?“, упитао је Бабић Андрејку.

„Истина, господине генерале!“, одговорио је Андрејка.

„Нама војницима мора бити развијена свијест, ако бисте корачајући кући видјели неки крупан камен на путу, шутните га у страну!“, закључио је Бабић.

ЂУРО БАБИЋ се родио у Светом Року (Ловинцу) 1826. г. Врло рано је ступио у војску те је као официр учествовао у различитим ратовима. Одмах иза окупације Босне и Херцеговине, дошао је као пуковник у Требиње. Ту је постао генерал па је управљао војном и цивилном структуром те је за заслуге добио и титулу барона. Послије је премјештен у Будимпешту, гдје је 1890. г. умро као подмаршал. Град Требиње подигао му је на главном тргу споменик, јер је у народу оставио најљепше успомене.

ГРАДСКИ урбанисти нових времена би засигурно могли доста тога да науче од овога човјека, те да се угледају на његову ангажованост и визионарски дух. На нашу жалост, урабанизам у Требињу показује све елементе стагнације и одсуства било какве дугорочне визије обликовања града. То је можда и најбоље видљиво на примјеру његових приградских насеља чији степен урбанитета драстично опада када се упореди са централном градском зоном, мада ни у њој ситуација није сјајна. Требиње вапи за неким новим Ђуром Бабићем који ће овај град поставити на прави колосјек, с кога је, чини се, одавно сишао.

дипл. инг. арх. Нинослав Илић