Зато следећи пут када будем ишао граду Требињу, знаћу да долазим као у пјесми "Пукни зоро'", као син код мајке, брат код брата...

Пише: Горан Шћекић

На једном спонтаном, Подгоричком дружењу који као по шаблону увијек зна да организује мој пријатељ Зоран Стешевић, упознао сам дивне људе из града Требиња.
Испоставило се да су то заправо челни људи града Требиња, Мирко Ћирић и Дражен Бошковић.
Прихватио сам тада позив градоначелника града Требиња, господина Мирка Ћирића за организовање самосталне изложбе мојих карикатура у овом прелијепом граду.
Преузимајући ту одговорност, прихватио сам изазов и суочување са Требињском публиком.
Припремајући се за ову изложбу, селектовао сам неких 60 радова, карикатура и послао организатору.

Требињски центар за културу на челу са Миљаном Вуковићем и господином Видаковићем је изложбу припремио на највишем могућем нивоу.
Отварању изложбе присуствовао је велики број грађана Требиња са руководством овог града.

У галерији сам одмах на почетку примјетио ведрину, комешање, задовољство и на крају што је најважније, осмијех на лицима присутних градјана.
Они су буквално разумјели сваки потез и сваку поруку на мојим карикатурама.
Тада сам схватио да овај народ мисли истом главом и дише истим плућима са народом Црне Горе.
Домаћини су се потрудили да се два дана у овом дивном граду осјећамо као код куће.
И то је заиста било тако.
Враћајући се за Подгорицу пролазили смо кроз двије граничне контроле које су направиле велике силе и злобни политичари са ових простора.
Али границе заправо НИКАДА нису постојале, нити ће постајати у срцима истог народа на простору Балкана.
Зато следећи пут када будем ишао граду Требињу, знаћу да долазим као у пјесми „Пукни зоро'“, као син код мајке, брат код брата…