Ове године навршава се 130 година од рођења Богдана Жерајића, неустрашивог невесињског борца за слободу.

Жерајић је рођен 1886. године у Миљевцу код Невесиња као друго од 12 дјеце у породици Ђорђа и Петре. У дјетињству је волио пјесме и гусле. Био је живахан и необично је волио школу.

Сиромашни сељачки родитељи послали су га у мостарску Гимназију, коју је морао напустити због сукоба са наставницима странцима. Вријеме прекида гимназије провео је слушајући, у дугим зимским ноћима, пјесме и јауке о биједи и невољи свога народа. То вријеме је било судбоносно у његовом животу. Одатле је донио свој каснији идеал, тамо је налазио велики ослонац идеологији коју је платио животом. Послије је опет дошао у гимназију, довршио је, уписао се на права на Загребачком универзитету. Прве године права прешао је у Србију, учитељевао је неко вријеме у крушевачком округу, одатле се вратио у родно мјесто, гдје га је и затекла анексиона катастрофа.

Човјек знања, осјећања, сентименталан и узбудљив, Жерајић оставља своју земљу и поново прелази у Србију, да тамо дочека рјешење кризе у прољеће 1909. године. Разочаран и преварен у очекивању, живио је послије у Загребу. Тамо дозна за отварање босанског Сабора, и ријешен да ватром протестује, реченог дана извршио је атентат на Варешанина, испаливши на њега пет револверских метака, а шестим изврши самоубиство.

Богдан Жерајић био је тип сентименталног српског патриоте из прве десетине 20. вијека, али човјек од збијеног увјерења, које је било ушло у нерве и заузело најинтимније дијелове мозга и срца. Цио његов живот био је у стварању, напрезању и спотицању, али свугдје и увијек била је легендарна, опојна љубав за слободу и народ, и врела, челична снага да је доврши.

Страсна и бурна природа Жерајићева није се могла задовољити застојем ствари ослобођења, и његова нервна енергија ишла је да се улије у нове акције и нове идеје. Мисли је развијао логично, у одговорима је био прибран. Напади су палили његову крв, а тада је текла сјајна, бијела реторика, која се неодољиво удубљивала и чинила снажно, потмуло куцање срца. Ријечи су тежином челика падале у душе и давале израза биједама мале српске земље и протеста пред њеним окованостима и потчињеностима.

Његове ријечи биле су топле, словенске, пуне протеста и сентименталности, ријечи грађанина, и крик за правдом и правом. Он је жудио за силним покретима, узбурканим борбама и опасностима, непрегнутим и мрачним пословима завјереника, притијешњен баналном монотонијом живота у садашњици.

Био је незадовољан политиком грађанства у БиХ које је по његовом увјерењу, напустило сваку стварну борбу против туђинске власти у земљи и кренуло путевима политичког опортунизма. Жерајић је заступао потребу бескомпромисне борбе против Аустроугарске . Свој став у политици потврдио је покушајем атентата на поглавара земље генерала Маријана Варешанина, који је он сматрао демонстрацојом и актом протеста против стања насталог доношењем устава за БиХ и отварањем босанског Сабора.

Жерајићев атентат није успео, а он је извршио самоубиство на месту атентата, како би пресјекао сваку могућност истраге. Жерајићев акт имао је снажног утицаја на даљи развој револуционарног покрета босанско-херцеговачке омладине, за коју је Жерајић постао симбол идеалног борца за слободу.