Слушати епидемиолошку струку у Шведској значи кретати се без маске у затвореним јавним просторима, слободно излазити у ресторане, кафиће и ићи у школу.

Заправо, у Шведској се може све оно што се у осталим европским земљама у посљедњих годину дана сматрало главним оружјима против ширења вируса - локдаун, полицијски час, затварање граница, обавезно ношење маски и сличне мјере којима се драстично мијења свакодневица грађана.

Шведска влада је одлучила да мјере које предузима против пандемије треба да буду утемељене на доказима. Њихов став је да ако се погледају мјере које сада предузимају различите земље, видјеће се да оне имају врло мало темеља у доказима.

"Оно што сигурно знамо познато је већ више од 150 година, а то је да у пандемији треба прати руке како због себе тако и због других. Али остало, попут затварања граница, затварања школа, социјалног удаљавања, углавном нема научну подлогу", рекао је један од водећих шведских епидемиолога.

Шведска струка тако је закључила да затварање носи више штете него користи и да има врло ограничен учинак.

Иако је под притиском вируса корона у јесен прошле године и Шведска донекле пооштрила мјере, стратегија се у суштини није битно промијенила. И даље је њихов став да је талас заразе незаустављив и да ће сваку земљу на континенту погодити подједнаком снагом без обзира на предузете мјере.

Данас, годину дана па и више од почетка пандемије, Шведска има девету највећу стопу заразе у Европи и шесту најмању стопу смртности на континенту према подацима Европског центра за превенцију и контролу болест.

Шведски болнички систем је уз доста напрезања и захваљујући енормним материјалним ресурсима успио да издржи два велика таласа заразе и сада се налази усред трећег, а шведски грађани и даље уживају вјероватно највећу слободу од епидемиолошких рестрикција у Европи.

Међутим, шведски приступ пандемији није бајковита прича, него у сваком погледу скупо плаћена битка за нормалан живот и здравље нације, која је оставила многа неодговорена питања.

Недјељама је шведска струка увјеравала јавност да се пандемија неће догодити, а догодила им се и у неким данима од вируса корона умирало је и преко 100 људи.

Онда је исти онај епидемиолог с почетка текста рекао: "Шведска није успјела да заштити старије грађане, нисмо се довољно потрудили. Требало је да раније забранимо посјете домовима за старије и немоћне особе."

О шведској стратегији једни су писали као опасном експерименту на властиту становништву, други су Шведску називали посљедњом оазом личних слобода у Европи, а трећи су ширили сензационалистичке приче о "помору стараца" и ускраћивању кисеоника или интензивне његе умирућим пацијентима.

Појавило се и неколико катастрофичних пројекција, тражило се и хапшење водећег шведског епидеиолога, почели су и да му пријете смрћу, а он је тврдио да је шведска статистика прецизна и да је то вјероватно разлог зашто су њихове бројке реалистичније и што се чини да имају више случајева него многе друге земље.

Швеђани никада нису прихватили маске, главни епидемиолог је чак и подстицао боравак напољу, мјере су се из мјесеца у мјесец мијењале, али никад драстично и на крају се показало да је шведски вишак смртности од 7,7 посто тек на 22. мјесту међу 30 европских земаља.

Почетком фебруара, док је Шведска сваког дана на око 10.3 милиона становника имала око 4.000 новозаражених, јавност се бавила питањем треба ли поћи на скијање, а главни шведски епидемилог Тегнели је одбио да позове грађане да не путују у планине и шведска скијалишта била су распродата.

У међувремену, почела је вакцинација грађана против вируса корона, а питање да ли су Швеђани погријешили у пандемијској стратегији или поступили разборитије од већине европских земаља вјероватно никад неће добити одговор.

Остаје чињеница да је Шведска у пандемији што се тиче јавног здравства прошла битно лошије од нордијских сусједа и битно боље од остатка Европе.

У неколико реченица и сада се шведска стартегија своди на ово:

"Људи који би иначе умрли за неколико мјесеци умиру данас и наравно да то није добро, али учинци локдауна имаће још страшније дугорочне посљедице које још нисмо ни почели сагледавати. Врло мали постотак људи озбиљно оболијева, још мањи умире, а главнина пандемије догађа се тамо гдје је не видимо, код људи са занемаривим симптомима који никад неће затражити љекарску помоћ. Вирус се неће зауставити док се не нађе у слијепој улици, односно док не постигнемо колективни имунитет, прележавањем или вакцинацијом или са обје ствари."