Већ дуже вријеме не вјерујем у демократију, а како разуман човјек и може да вјерује у систем у коме „она три чобана могу да надгласају мене и Сократа“ (Платон). Међутим, мишљења сам да свако друштво треба да има „свога Вукана“, и под тим мислим (или сам можда некад мислио) на здраворазумску критику власти, онога који се не боји да каже истину, хероја „оних малих“- чија су права само „мртво слово на папиру“. Некад сам Вас, поштовани господине Вукановићу, посматрао тим очима. Како вријеме одмиче, мени, као објективном посматрачу, је тешко да разликујем власт и опозицију… Има она занимљива прича, како на свијету постоје људи пчеле, које на ђубришту пронађу цвијет, и људи муве, који у башти пуној цвијећа пронађу отпад… генерално ме политичари (на моју велику жалост и Ви сте то постали), подсјећају на ову другу групу.

Елем, назвали сте ме „Миковим путаром“, па да кажем пар реченица о себи, које врло лако можете провјерити. Јако млад сам почео да радим на дневницу, најтеже физичке послове. Завршио сам (државни, ваљда је битно нагласити) саобраћајни факултет у Добоју са просјеком оцјена 9.24, као један од најбољих у генерацији. Годину сам углавном чистио у шестом мјесецу, да бих могао читаво љето да „копам црну земљу“, тј. ринтам у пољопривреди и на грађевини, како бих родитељима смањио трошкове мога школовања. Послије годину дана на бироу и физикалисања, примљен сам за приправника у комунално. Нисам члан никакве партије, нити имам намјеру да постанем. Примљен сам због 25 десетки у индексу и поменутих радних навика. НИКАД, али баш НИКАД, нисам крочио у просторије странке (било које, нема ту неке велике разлике). Када је почео да пада снијег, понудио сам се да помогнем у бацању соли, како би моји драги суграђани могли безбједно да ходају/возе.

То су исти они суграђани, који нас попљуваше по порталима (кријући се иза разних псеудонима, наравно). Синоћ, док се посипао ужи центар града, разни „мангупи“ су добацивали, онима који су на терену, по снијегу, леду, вјетру… провели 24 часа, како би требињска „господа“ могла безбједно да ходи улицама. Не нађе се нико да нас понуди топлим чајем, док смо чистили испред његове авлије. Не нађе се нико да нас пита је ли нам хладно, или, не дај боже, да нас понуди да свратимо, да се угријемо. Само су ријетки појединци ставили руку на срце, и коментарисали на поменутим порталима, да је посао ипак урађен, да на улицама нема леда. Али добро, ми комуналци (популарно – смећари) смо иначе нижи чланови друштва, предмет спрдње и људи без достојанства (у очима јавности). Тако је како је, то само показује цивилизацијски степен друштва, које Ви хоћете да мијењате.

Сад можете да се ухватите за то да један инжењер не би требао да буде на камиону. Зар није у овом друштву превише оних који мисле ако су завршили некакав факултет да не морају ништа друго да раде. Рече наш драги Павле да човјека не може понизити никакав рад ако је поштен, па ето ја се не осјећам пониженим. Размислите о томе да идући пут кажете коју критичку ријеч и овима што сједе у топлим кућама и коментаришу, да узму по 2 кила соли и поспу пред својим вратима (како то, ваљда, логика и здрав разум налажу).
Било како било, желим да се оградим од препуцавања на релацији Вукановић – Ћурић, или било каквих других политичких препирања. Поштујем Ваш рад, вјерујем (можда сам превише наиван) да имате племените намјере, и надам се да више нећете злоупотребљавати моју фотографију, и сврставати ме тамо гдје не припадам.
С’ поштовањем