Српска православна црква /СПЦ/, вјерници и читав српски род гђе год да живи данас слави Светог Саву, празник посвећен оцу српске духовности, културе, оснивачу српске цркве и првом просвјетитељу.

Празник Савиндан је у црквеном календару уписан црвеним словима и слави се као заштитник школе, учитеља и ђака.

На овај дан, свети Сава је окончао свој живот и црква је установила да се овог дана обиљежава успомена на живот и дјело Светог Саве. Умро је 14/27. јануара 1236. године у граду Трнову у Бугарској, при повратку из Свете земље.

Рођен је 1169. године у селу Мишчићи у Расу као најмлађе дијете великог српског жупана Стефана Немање и његове жене Ане, добивши име Растко. Малог Растка васпитавали су најбољи учитељи из Солуна, Дубровника, Венеције и Цариграда. Био је бистро, паметно и весело дијете и брзо је научио да чита и пише.

Међутим, Растка световни живот није много занимао, већ је интересовање показивао за духовне љепоте.

Као младић, Растко је од оца, великог жупана Стефана Немање добио на управу Захумље. Али убрзо је отишао на Свету Гору, гдје се у руском манастиру Светог Пантелејмона замонашио и добио име Сава.

Касније је, негдје око 1198. године, са својим оцем, који се, такође, замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори.

Два пута је путовао у Палестину. Приликом првог ходочашћа је подигао конаке за српске монахе у манастиру Светог Крста, недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, тада палестинском пристаништу, од Латина откупио цркву Светог Ђорђа.

Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова на Сиону.

Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије архиепископ Сава је купио кућу Светог Јована Богослова, у којој се одржала Тајна вечера. То свето мјесто је откупио од муслимана, а платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава, свог синовца.

Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе поклонио је великој православној лаври Светог Саве Освећеног, којом су Срби управљали пуних 130 година. Походио је и даривао православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав часни пост, молећи се за свој српски род и све хришћане.

По повратку са другог ходочашћа, на позив бугарског цара Ивана Асена II дошао је у Велико Трново, тадашњу бугарску престоницу. Ту је преминуо 27. јануара 1236. и био сахрањен. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, послије годину дана пренио је мошти из Великог Трнова у манастир Милешеву.По народном предању, у манастиру Света Тројица, у Пљевљима, чува се лијева рука Светог Саве.
Поштован је још за живота, те је Савин култ нарочито изграђиван након његове смрти. У средњовјековној Србији његов гроб је постао мјесто ходочашћа. Његово име постајало је симбол српског народа и свих очуваних вриједности, а Савин култ се развио широм српских земаља. Привржен том култу, познати властелин Стефан Вукчић Косача себе је назвао „херцегом од Светог Саве", по чему је касније Херцеговина добила име.

За свог живота, Сава је оставио више писаних дјела. Зато је био један од значајнијих писаца и правника средњег вијека код Срба. Његова најзначајнија писана дјела су Житије Светог Симеона, Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, као и Законоправило.

Карејски типик
Са његовим ликом на заставама, Срби су дизали устанке, сањајући о слободи. Као одмазду за један такав устанак, Синан-паша је наредио да се његове мошти из Милешеве пренесу у Београд и ту спале, на Врачару, 1594. године.

Уништавајући им највећу светињу, Турци су жељели да Србе потпуно обесвете. У томе нису успјели. Напротив, не само да нису угасили свијест о светитељевом култу у народу него су га још више укоријенили.

Свети Сава је постао свесрпски симбол. Национални светитељ, симбол љубави, вјере и наде.

И не заборавите да је ХЕРЦЕГОВИНА СВЕТОГ САВЕ ЂЕДОВИНА.