Протеклих мјесец дана, све нас је ујединио и окупио један мали дјечак. Дјечак као и сва друга дјеца његовог узраста, али дјечак који је нажалост већ у седмој години осјетио тежину живота на себи, који се бори са једним огромним непријатељем.

Његова борба је тешка и неравноправна, а потребни смо му сви ми, да му у њој помогнемо, и колико је у нашој моћи омогућимо да савлада страшну невољу, звана болест. И тако је нас двадесет троје одлучило да се придружи Радомиру. Борили смо се заједно с њим, борићемо се и даље, и надамо се и све своје молитве упућујемо, у тој борби побиједити.

У току трајања хуманитарне акције, сви смо вјеровали у један број, 1432, у једну идеју, у живот, у људе, да их међу нама још увијек има, да имамо разумијевања и хуманости у себи, и пресрећни смо, јер смо доказали да се још увијек држимо заједно, да смо ту једни за друге.

У годинама у којима живимо, времену срушених вриједности, обесмишљавању свега, укинутог разговора међу људима, кад се одричемо чак и ријечи и претварамо их у мејлове и СМС поруке, кад равнодушни пролазимо поред болесних, палих, склупчаних од зиме и болова, ова акција нам је вратила наду да је у људима још жив човјек, наду да није све изгубљено, да може и мора другачије.

Поносни смо на све наше суграђане, људе из цијеле Републике Српске, Босне и Херцеговине, али и много шире. Хуманост и доброта није знала за границе, помоћ је стизала, можемо слободно рећи, из читавог свијета.

Највише смо поносни на јунака наше приче, малог Радомира, који има само једну жељу, да оздрави, дође кући и да живи нормално као и сви његови другари. Ми нисмо много размишљали, одлучили смо да му у тој жељи барем мало помогнемо и да покушамо да положимо најтежи испит на који човјек може изаћи, а то је испит хуманости и човјечности.

Положили смо га сви заједно, захваљујући грађанима, свим добрим људима који су нам несебично излазили у сусрет на сваком кораку. Нису били обавезни, а били су позвани, прије свега, од своје савјести. Човјек себе не зна, а кад се надмаши и учини добро дјело самог себе изненади, обрадује и награди наградом са којом се ниједна друга награда ни признање не може поредити.

Ево, на крају ове хуманитарне акције, желимо још једном да се захвалимо свима који су барем једном окренули тај толико пута споменути број 1432, и тим позивом узидали камен у темеље људскости и доброте, јер је то оно по чему је наш народ препознатљив.

Поред тога, желимо да обавијестимо јавност да ћемо у току мјесеца марта, након што буду завршене све административне процедуре, организовати прес-конференцију на којој ћемо ближе обавијестити јавност о активностима ове групе људи, као и томе колико смо тачно новца успјели прикупити и како ће даље тећи Радомирово лијечење.

Још једном – ХВАЛА!

С поштовањем,

Хуманитарни тим "Позовимо срцем 1432"