Стигао је данас у Невесиње Мирко Шаровић, не да се поклони и учествује у најсветијем дану за све мјештане ове општине него да са својим кандидатом за начелника пошаље отровне стрелице и покуша да јефтиним политичким поенима у последњој седмици кампање прикупи још који глас.

То што су стали испред величанственог Споменика слободе на Градском тргу како би послали политичке поруке више је него лицемјерно.
Милован Цвијетић кандидат СДС-а за начелника Невесиња заједно је са својим партијским колегама управљао овом општином више од двадесет година. За то вријеме обављао је пуно одговорних функција, између осталог био и на позицији предсједника Скупштине општине.

И шта је учинио за борачку популацију за коју се тобож данас залаже?
Од 1995. до 2016. колико је СДС-ова администрација управљала Невесињем нису били у стању да било шта ураде и направе. Да су били способни, они после њих ријешавали би, не проблеме бораца него њихове дјеце и унучади. Нажалост није тако.

О резултатима свог рада никада не говоре јер резулата нема, али се зато диче „туђим нерадом“.
Зашто су онда стали испред Споменика ослободиоцима који је подигао неко други (они се, биће, нису сјетили)?
Како да сада врате достојанство борцима кад су им га они и узели јер им за двадесет година нису обезбиједили посао, субвенције, признања, нису указали част погинулим подизањем споменика. Уништили су цијелу једну генерацију која је најбоље године провела у несигурности и немаштини.

Зато су борци данас понижени. И зато је касно, Цијетићу, да данас причате шта ће бити Ваш приоритет наредне четири године. Показали сте шта никад није био.
Јер да су били приоритет, борци не би били најпониженији онда кад сте ви владали.
Зато је лицемјерна свака ријеч коју су прваци опозиције данас изговорили након полагања цвијећа на Споменик ослободиоцима Невесиња.

Још више јер су ови послије њих за годину дана мандата подигли тај исти споменик. Па данас открили још један – онима који су то више него заслужили и крв пролили, да би данас неко ту живио и дјецу рађао.
Лицемјерно је и то што су затворили очи пред бројевима, иако оне сада нису најбитније. Ипак, вриједи споменути да су ови други запослили више припадника борачке популације за четири него ОНИ за двадесет и једну годину.
Ко су ови други није ни битно. Битно је да ПРВИ нису урадили ама баш ништа.