ЈОВАН ДУЧИЋ: Његош обучен у Светлост, појављује се данас обучен у гвоздени оклоп, дело нашега великога југословенскога вајара Томе Росандића. Његош бесмртни постаје почасним грађанином за све време овога историјскога града…

Прво што путник намјерник примијети у Требињу је велики број споменика. Ти споменици се на омаленим трговима надовезују један на други склапајући јединствену историјску сагу о граду са прозирно плавим небом. Бронзани, мраморни, камени кипови, бисте, скулптуре, фонтане, капители… као да су одувијек ту и представљају нијеме свједоке бројним досјеткама, лепршавим љубавима, дјечијој врисци, али и немилим вијестима. Јер ту, око Платана, у парку, на пијаци и Старом граду сконцентрисан је гро културно-историјских споменика нашег града, а баш ту се одвија читав требињски циклус живота. Од вијести да је рођено дијете у породилишту, преко сватовских бомбона до свакодневних смртовница.

Испод посљедњих стабала платана у правцу парка, а недалеко од улаза у Римокатоличку катедралу Рођења Блажене Дјеве Марије је један од ових споменика. Први у свијету подигнут споменик Петру II Петровићу Његошу, великом пјеснику и црногорском владици. Даровао га је Граду и свима нама пјесник и дипломата Јован Дучић. И не само њега, него и безброј других…
Збило се то у недељу, на први дан Духова, 27. маја 1934. године. Чаршија и данас каже да Требиње не памти веће славље нити већи број познатих и признатих људи као на овој свечаности. То ћемо и покушати поткријепити чињеницама до којих смо дошли истражујући бројну архивску грађу широм бивше земље.

Његош је у Требињу “обучен” у црногорску народну ношњу. У десној руци држи књигу док лијеву руку држи на срцу.
На глави нема капу, што је врло необично, јер је, уз црногорску народну ношњу, увијек носио капу, па су га и умјетници тако приказивали. И сликари и скулптори. Да ли је капа намјерно или ненамјерно изостављена, остаће као вјечни знак питања с обзиром да два главна „кривца“ што је ова биста под Платанима више нису међу живима. То су Далматинац Тома Росандић и Херцеговац Јован Дучић. Вајар и пјесник.

Јован Дучић је у својој богатој дипломатској каријери од 1931. до 1933. године радио и боравио у Будимпешти. Управо је то период кад наручује бисту Његошеву од Томе Росандића. Убрзо Дучић бива премјештен у Рим, а Тома Росандић му са великим одушевљењем јавља да је бисту завршио, те да је много рада, љубави и воље уложио да би што боље успио, наводи Радослав Милошевић у својој књизи „Земаљско и небеско Јована Дучића“.

На другој страни, познати српски писац Милован Витезовић тврди да је идеја потекла много раније. Још 1927. године, када је Дучић пожељео да граду своје младости прида велики културни значај и да у њему, о свом трошку поставивши низ споменика, изради српску алеју великана, писаца и умјетника која ће почињати Његошем, а завршити њим самим. Витезовић помиње и да је ово навело духовитог пјесника и тадашњег секретара Београдске берзе Густава Kрклеца да направи досјетку како Дучић у престоници увјежбава крути бронзани ход.
Дучић је ову замисао објавио пријатељима и од тадашњих познатих вајара Kраљевине затражио да му израде кипове појединих великана. Први му се одазвао Тома Росандић за Његоша. Росандић је, по Дучићевој жељи, направио Његоша и није му га продао него даровао. То је и потврдио натписом „Тома Росандић, кипар – Јовану Дучићу, песнику“.

За ову намјену Министарство војске Kраљевине поклонило је Дучићу један велики аустроугарски трофејни топ из Првог свјетског рата. Државне жељезнице су бесплатно возиле топ у Мађарску ливницу и вратиле изливеног Његоша. Сам мађарски регент Хорти наредио је бесплатно ливење. Пројекат за пиједестал је направио архитекта Драгиша Брашован од гранита из Јабланице јер је Дучић тврдио да је то најбољи гранит. На уписане су Дучићеве ријечи:
„Мом милом Требињу – Јован Дучић“

Идеју о оснивању Алеје и откривању споменика Његошу подржао је и сам краљ Александар. То је одушевило Дучића па је ускликнуо: „Величанство, Ви сте већи од Наполеона!“, а кад му је то поређење замјерено, Дучић се оправдао ријечима: „Јесте, виши је цијелих шест центиметара!“
Ово је био први знак пажње према родном Требињу, а велики пјесник је у плану имао још много сличних. Био је дубоко поносан чињеницом да је Његош у Требињу аполонски лијеп, какав је уосталом и био у природи. Дивио се његовом изразу лица, нешто између мудраца и светитеља.

Чим је споменик завршен, Јован Дучић, опуномоћени министар, је из Рима контактирао требињску општину да сачини одбор за прославу. На чело Одбора је постављен Ђорђо Тупањанин, тадашњи предсједник општине. Одбор за прославу саставио је програм:
– 26. маја дочек гостију,
– 27. маја прије подне откривање споменика, полагање вијенаца и банкет,
– 27. маја послије подне помен повјешаним за вријеме последњег рата, слике „Горског Вијенца“ на сцени, ватромет и Његошева академија,
– 28. маја свечана поворка, прослава 25-е годишњице постојања Соколског друштва, развијање соколске заставе којој кумује Јован Дучић, поподне соколски час и соколска академија.
Детаљан програм прославе Одбор је благовремено огласио и путем штампе и преко плаката. У исто вријеме, Одбор је замолио грађанство, удружења, делегате општина, друштва и поједина лица која желе да присуствују овој свечаности, да се јаве Одбору „опште дописном картом“ са тачним подацима:
– датум доласка у Требиње (26. или 27. мај ујутру),
– број лица (женских и мушких одвојено),
– да ли се рефлектују на засебан конак или на јефтиније, заједничко без комфора, да ли се рефлектују на исхрану у ресторану или на заједничку исхрану из казана.
– ко би желио да станује у Дубровнику или Kупарима, са којим ће из Требиња бити благовремено установљена аутомобилска веза, нека нарочито напомене.
По примљеном обавјештењу, Одбор ће сваком лицу (удружењу, делегацији) одмах писмено саопштити гдје му је стан и храна осигурана. Такође је осигурано код Министарства саобраћаја да свим посјетиоцима Требиња приликом ове свечаности одобри 50% попуста на жељезничку и 75% попуста на паробродску карту. Путници ће на поласку платити цијелу карту, али ће је овјерити у Требињу и с том овјером биће им враћен новац у повратку. А у интересу је самих посјетилаца да поштом саопште своје жеље и то најкасније до 10. маја – наводи се у саопштењу Одбора за откривање Његошевог споменика у Требињу.

Хиљаде људи преплавиле улице…

Још у суботу, 26. маја 1934. године на требињским улицама завладала је живост. Град се китио зеленилом и цвијећем. Хиљаде и хиљаде људи преплавиле су улице. Све куће су окићене заставама и ћилимима у живописним свијетлим бојама. Грађани су од раног јутра на ногама. Узбуђени и свечарски расположени. Одбор за откривање Његошевог споменика са свим општинским функционерима, на челу са предсједником Ђорђом Тупањанином, дочекује многобројне госте.
На улазу у град, на мосту, подигнут је славолук на коме су исписане ријечи:
„Добро нам дошли”, а на тргу су постављене двије бине. Велика свечана бина за обраћање и мала бина поред споменика на коју ће се попети они који треба да открију споменик. Нарочито лијеп и живописан изглед давали су херцеговачки момци и дјевојке са својим народним ношњама.

Ипак, најсвечаније је било у недељу, 27. маја. Још од седам часова ујутру почела се сакупљати велика маса свијета на Његошевом тргу. Свијет је придолазио све до једанаест часова, када је стигао и
последњи воз са гостима из сјеверних и најудаљенијих крајева Босне.
Већ рано изјутра, прошла је градом музика 29. пјешадијског пука задржавајући се на појединим мјестима и приређујући променадне концерте. Затим је у осам часова почело служење у овдашњој цркви на коме су биле присутне све званице. Богослужење је вршио прота Марко Поповић из Мостара, заступник мостарског епископа уз асистенцију свег овдашњег свештенства, а на јектенија је одговарало пјевачко друштво „Захумље“ из Никшића. Послије богослужења одржан је помен, а у једанаест часова се приступило свечаном откривању споменика. Први је говорио предсједник Општине Требиње Ђорђо Тупањанин. Он је, између осталог, рекао:

„Древно Требиње, које је по својим славним традицијама заузимало достојно мјесто у нашој народној прошлости, данас је дочекало овај велики дан са осјећањем неизмјерне радости и свог националног поноса. Заслугом примјерне и ријетке дарежљивости једног од својих најистакнутијих синова, пјесника Јована Дучића, његово родно Требиње данас се украшава овим спомеником највећем генију наше расе, неумрломе Његошу, кога је своме роду дала наша славна и јуначка Црна Гора. Мислиоцу, који је представљао најумнија уста свога народа, пјеснику, који је својим дјелима најјаче изразио борбу и тежњу за својом слободом. Дијелећи ову голему радост са свом својом браћом, што је наше патриотско Требиње, захваљујући племенитом гесту свога дичног сина Јована Дучића, дочекало ову част да у овако великом националном и културном слављу буде центар пажње, за мене је највеће задовољство што ми је као предсједниу одбора прославе припало да будем тумач ових наших осјећања и мисли у овом великом догађају, који је за нас и ово мјесто од несумњивога историјскога значаја. Драги наш и уважени Јоване! У часу кад примам овај величанствени и културни дар из Твојих племенитих руку, а као милог нам и прослављеног сина поносног Требиња, упућујем Ти у име ових твојих драгих земљака, нашу искрену и топлу захвалност, која је дубоко укоријењена у нашим бићима. Овим знамењем великога Његоша, у коме су синтезирана три његова најважнија украса: горостасна идејна и национална величина нашег најславнијег народног пјесника и мудраца – славнога Ловћенског Владике Рада, твоје, као дародавчево неизмјерно обожавање Његошева бесмртнога Генија и умјетност, која представља оно што је у нама најбоље и најузвишеније. Пјесничка твоја душа погодила је најодабранији пут освјежења старе славе нашега Требиња, у ком су у нашој славној прошлости владали многи сродници наше царске крви. Примајући испред Општине требињске овај твој дар, споменик бесмртнога Његоша, обећавам да ћемо га најдостојније чувати, да ћемо се њим поносити и Он ће нам бити симбол наших народних препаћених мука и увијек свијетлети као луча сазнања да смо кроз нашу народну Голготу остварили своје националне тежње…”

Чедо Милић, старјешина Соколске жупе Мостар, развија соколску заставу

Ђорђо Тупањанин је на крају свог осјећајног и патриотског говора представио Јована Дучића и замолио изасланика Њ. В. Kраља генерала Радовановића да открије споменик. Прије откривања, Јован Дучић је поздравио окупљени народ ријечима:

“Његош обучен у Светлост, појављује се данас обучен у гвоздени оклоп, дело нашега великога југословенскога вајара Томе Росандића. Његош бесмртни постаје почасним грађанином за све време овога историјскога града. Ја сам срећан што је Општина требињска примила с моје стране иницијативу за ово данашње наше славље. Али, господо, имам неизмерну срећу да Вас још нечим изненадим. Његово Величанство Kраљ, иницијатор свих племенитих и великих ствари у овој земљи, за све оне који имају очи да истини право погледају у лице, тај наш благородни Kраљ, пријатељ свију вас, неких дана у моменту кад сам ишао да Му се поклоним и да Му саопштим да ће данас бити откривен споменик, изненадио нас је једном својом изваредном пажњом. Он ми је рекао ‘Ја учествујем са Вама у овом великом културном раду. Ја познајем Ваш рад, имам у срцу осећања за Ваше племенито грађанство и кажите то, молим Вас, са Моје стране Требињцима’. Ви знате за Његоша, за Његошев ‘Горски Вијенац’ и тај оригинал у рукопису има Њ. В. Kраљ. Њ. В. Kраљ благонаволео је подарити граду Требињу факсимил оригиналног ‘Горског вијенца’, који је Његош писао својом руком. Њих има свега неколико и један примерак Њ. В. Kраљ је благонаволео дати Требињу да буде поред Његошевог споменика још један споменик више за културни развитак Херцеговине и културне идеале једног широког појаса Отаџбине. У луксузном издању на првој унутрашњој страни Њ.В. Kраљ је својеручно написао ове речи:

‘Општини града Требиња приликом откривања споменика Великог Песника Његоша.
23. маја 1934. Александар’“

Када је ово Јован Дучић саопштио, сакупљена огромна маса свијета бурним поклицима је поздравила Њ.В. Kраља:
„Живио Kраљ. Вјечита му хвала!“. Затим је Дучић саопштио да је припремио на дар граду Требињу књигу која ће се звати „Златна књига Требиња“. Ово је велика књига у луксузном жутом повезу са златном орнаментиком у националним мотивима, а у средини је остављен простор гдје ће бити утиснут грб града Требиња (Јован Дучић показује великој маси окупљеног свијета једну у злато повезану књигу, коју је био однио Њ. В. Kраљу са молбом да на првој страни ове такозване Златне књиге Града Требиња напише неколико уводних ријечи).

Велики збор Херцеговаца, Црногораца, Бокеља, Жупљана и Далматинаца слушао је са највећим узбуђењем када је Јован Дучић повишеним гласом прочитао ријечи Њ. В. Kраља:
„Требиње је рађало хероје, мученике и песнике, три најчистије капи крви човека. Тај историјски град је одувек мала, али горда предстража Отаџбине и вредни чувар вере у наш идеал и наше мисли. Александар, 27 маја 1934.“.
И ОВО саопштење окупљени народ је поздравио дуготрајним и срдачним поклицима Њ. В. Kраљу.

Овај говор пјесник је завршио:
„Браћо, предајући вам данас на овој свечаности овај споменик на побожно чување позним генерацијама, ја вас са своје стране све поздрављам. Поздрављам браћу Хрвате, браћу из Црне Горе, браћу из Боке Kоторске, браћу из славног Дубровника и браћу са свих страна који су овај град почастили и без којих овај празник не би био празник. Живели!“
ЗАТИМ је сишао са свечане бине изасланик Њ. В. Kраља генерал Милан Радовановић и упутио се, у пратњи предсједника општине Ђорђа Тупањанина, према мањој бини. Kада се попео на мању бину открио је споменик уз ријечи:
„У име Његовог Величанства Kраља (проламају се усклици ‘Живио Kраљ!‘) откривам споменик Великом Његошу!“
Тада се са споменика диже велико платно, обавијено народном тробојком и при појави заиста интересантног и лијепог Његошевог споменика народ кличе: „Слава неумрлом Његошу!“.
Послије свечаног откривања Његошевог споменика, Дучић је рекао: „Браћо, висока ми је част да предајем овај споменик за све време на пажњу и за љубав вама у лицу нашег председника општине и његових другова….“ (Усклици: „Живио!“) Затим је пјевачко друштво „Слога“ из Дубровника отпјевало државну химну.

У име народних посланика говорио је Гавра Милошевић, а у име Народне скупштине Петар Иванишевић. Затим се у име „Гајрета“ обратио Мустафа Аликалфић. Док су се ређали говорници, положено је на споменик 40 вијенаца. Тиме је свечаност откривања споменика завршена, па су изасланик Њ. В. краља, сенатори, народни посланици и изасланици појединих друштава отишли у Официрски дом, гдје је приређен банкет.
На банкету је измијењено неколико срдачних говора.
Око 15 часова поново су се сви окупили и у величанственој поворци кренули на гробље, код костурнице, гдје је одржан свечани помен палим учесницима у борби за народно уједињење и слободу.
У овој костурници сахрањено је 77 повјешаних момака и двије дјевојке.

Помен је извршио Марко Поповић, док су пјевачко друштво „Његош“ са Цетиња и „Слога“ из Дубровника одговарали на јектенија и отпјевали једну пригодну пјесму „Поколења дјела суде“. Послије помена је требало да се одржи “Његошева академија” на отвореном, али је одложена за сутрадан због јаке кише. Сутрадан је, такође, била дивна свечаност у Требињу поводом прославе 25 година Соколског друштва и освећења Соколске заставе, али о томе неки други пут.

Од овог величанственог славља није прошло много, а почео је Други свјетски рат. Те ужасне 1941. године некоме је засметао Његош. Хтјели су га уништити, али захваљујући присебности општинских функционера, који су умолили комаданта италијанских снага, споменик је спашен. Сакривен је дочекао 1945. годину, кад је обновљен и откад гордо стоји под Платанима и бдије над својим Требињцима, чекајући нека боља времена и новог мецену који ће довршити Дучићеву идеју о Алеји српских великана у Требињу.

КАКО ПРИВУЋИ СТРАНЦЕ

Јован Дучић је био згранут врло малим бројем споменика у градовима. Тврдио је да онај ко дође да обиђе наше главне градове закључује по минималном броју споменика да ми уопште немамо историје. Ни политичке, ни војничке, а најмање културне. Дучић се питао:

„По чему мислимо да ћемо привући странце? Да виде наше шуме или наше провалије или да се окупају у мору? Тога они имају и код куће. Једино што странце привлачи, то је туђа култура, нарочито уметност. Свет не иде у Африку да види пустињу, него да види пирамиде и старе храмове.”

ГОСТИ

На свечаност су стигли представници многих културних и просвјетних друштава и установа Босне, Далмације, Црне Горе, Херцеговине. Њ. В. краља заступао је генерал Милан Радовановић, командант артиљерије Зетске дивизије, краљевску владу Бан Зетске Бановине Мујо Сочица (Публициста Раде Ликић утврдиће да је он био кум Даре Спасојеве, оригиналног лика из пјесме Дуни вјетре мало са Неретве, прим. ауторке), Сенат Др Мића Мићић, сенатор, Народну скупштину народни посланици Гавра Милошевић, Пера Иванишевић, др Елеговић, Kешељевић и Николић, а осим Јована Дучића, био је присутан и вајар Тома Росандић лично. На свечаностима су учествовала пјевачка друштва „Његош“ са Цетиња, „Слога“ из Дубровника и „Захумље“ из Никшића. Послије њих дочекане су представнице „Kнегиње Зорке“ из Никшића и Дубровника, „Занатлијско-радничког удружења“ из Дубровника, Kосовке Девојке“ из Никшића, „Јадранске Страже“ са Цетиња, представници Главног одбора „Просвете“ и „Гајрета“, представници Народне одбране са Цетиња и многи други. Исто тако, на ову свечаност послале су своје делегате општине Подгорица, Никшић, Рисан, Метковић, Дубровник и Цетиње. Министра просвете заступао је Михаило Ранвајн, начелник Просветног оделења Банске управе на Цетињу и директор Требињске гимназије Урош Човић. На овој прослави учествовала су соколска друштва из Подгорице, са Цетиња, из Љубиња, Чачка, Дубровника, Стоца, Kотора, Рисна, Бијеле, Метковића и Андријевице.

Јелена КОВАЧЕВИЋ/Глас Требиња