Велики српски пјесник, писац и дипломата, Јован Дучић рођен је на данашњи дан, 17. фебруара 1871. године у Требињу.

Због патриотских пјесама био је протјериван са радног мјеста, Хрвати га и данас мрзе због пјесме “Сину тисућљетне културе”, док га једни сматрају женомрсцем, други његове љубавне пјесме сматрају ремек-дјелима.

Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним мјестима у Босни, а током боравка у Бијељини протјеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве пјесме “Отаџбина”.

Пошто више нигдје није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где се запосио. Потом прелази у Мостар, гдје заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.

Заборав

Заборав је мирно умирање срца,

Бездусно и болно одрицање цутке;

Презриви дах смрти у дуси сто грца;

Заборав то знаци мрети на тренутке.

Ко зна сузе ствари које остависе?

Двоструку смрт гробља где суза не капи?

Бол имена које не помињу висе?

Крик заборављених љубави сто вапи?

И страсно цутање натписа са стене,

Сто поста нецитљив? И проклетство немо

Реци, сто сад цаме, непротумацене?

Тугу траве путем куд сад не идемо?

Ко зна за плац идолапод земљом? Ко знаде

Клетву молитава замуклих? И ране

Непамцене среце и престале наде?

И горцину једне сузе избрисане?

Поново је био протјеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. Послије завршених права у Женеви, долази у Србију гдје постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.

Други свјетски рат га затиче у Мадриду, а пошто је Шпанија признала НДХ, повлачи се у неутралну Португалију, а затим одлази у САД. Тамо пише новинске чланке и пјесме на тему геноцида српског народа од стране Усташа и умире 7. априла 1943.године.

Сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертивилу, а његова жеља је била да почива у Требињу. Та жеља му је и испуњена тек 2000. године, када су његови остаци пренијети у наш град.