Шта је лутка? "Лутка је кобајаги беба" – Ово је моја другарица прије 40 година одговорила школском педагогу када је провјеравао да ли је спремна за школу са шест и по година. Симпатичног одговора сјетиле смо се захваљујући комшиници. Похвалила се како је сина са непуних шест уписала у предшколско да би идуће године могао у школу. Знајући да је ријеч о дјетету које се понаша и говори као да му није ни пет, размијенила сам погледе са пријатељицом.

Она је чак несмотрено и питала "Зар је твој Лазар већ у предшколском?". У преводу: "Како ће дјечак који се немушто изражава, не саставља јасно ни просте реченице и никад нема стрпљења ни да саслуша питање – ићи у школу идуће године?!??

Комшиница је отишла својим путем, а ми смо наставиле да се преслишавамо каква су, по питању говора и комуникације, остала дјеца коју познајемо. Крећем од сестрића који има двије године и не прича. Само "да" и "не".

Сјетим се да има и другарицу–вршњакињу која такође не прича већ за бубу каже "бу" за куцу "ку" и слично. Прелазим на мало старије комшијско дијете од четири и по године које нико не разумије осим његових укућана.

Шта им је заједничко? Не фали им ништа, хвала богу, јер кад их питате за цвијет, воду, небо –показаће у том правцу. Ако затражите штипаљку, донијеће је. Ако питате гдје је мама, погледаће ка капији. Али једва да ће проговорити. У најбољем случају добићете "да", "не", мимику или гест.

Шта је проблем? Сва ова дјеца огромно вријеме проводе уз телефон и таблет. Не знају самостално да ходају и кажу "мама", али знају да укључе телефон и прстићима дођу до оног што им треба.

Знају гдје су игрице и јутјуб. И сатима, од раног јутра, у пиџами, неумивени гледају екран. Буде се с њим и лијежу. Ако неко покуша да им то отме, настаје плач, бацање, хистерија. Да га не би слушали, отмичари брзо играчку враћају – зарад мира у кући. И свог личног.

Екрани су им омиљени и у колима, посебно ако је вожња дуга. Гледају га и у труцкавим возилима ГСП-а. Док чекају преглед у дому здравља. Док се возе колицима за куповину у супермаркетима. У паузи пливања. Кад родитељи желе још да одспавају. Да се утјеше ако плачу. Листа је дуга, а иза ње стоји једна ствар.

Линија мањег отпора. Лакше је тутнути дјетету телефон у руке него се њиме бавити. Одговарати на сто питања, а уморан си од свега. И хоћеш на миру да попијеш кафу. А и једва си уклопио термин с пријатељем којег дуго ниси видио. И само још мало да одспаваш. И да откуцаш још ову поруку. Пише ти и шеф. А тек што је омиљени бенд избацио нови спот.

Но, дијете тражи вријеме, стрпљење, пажњу. И стварно хоћеш да их пружиш, ал' не у колима док путујете на одмор, јер одмор је тек почео, посветићеш му се кад стигнете на жељено одредиште.

А тамо ћеш већ наћи други изговор. Оправдање нађеш и док са дјететом чекаш у редовима за било шта. Јер да те не би питало кад ће, кад ће, кад ће – увалиш му екран и све је у реду. Нема питања, нема проблема. Ако те неко упита "Зашто се мало не посветиш дјетету?", кренућеш са причом како радиш ко коњ, малтретирају те на послу, трчиш у набавке, плаћаш рачуне, купујеш ствари за то исто дијете – па кад да стигнеш!

А и гдје си ти у цијелој причи? Шта је са твојим слободним временом? А овако, даш му телефон и сви срећни. И ти и дијете. Свако се дрогира својим екраном. Не дај боже да те неко приупита и "Како ти није жао да дијете по цијели дан гледа у мобилни, јер то није добро ни за његов мозак, ни вид".

Ко из топа дајеш два одговора. Први је "Немаш дијете па не знаш". А други "Другачија су дјеца била кад сте ви били родитељи, сад су друга времена".

И дијете као дијете, нико га ништа не пита, нико му не прича, дају му екран, а тамо шарено, весело, брзо. Само кликне, и ето му цртани, музика, шта хоће. Све има, без муке. Не мора да прича, смишља, машта, истражује. Ту је паметна справа. А користе је и тата и мама. Дају и теби. Какве приче, игра у природи, читање, истраживање.

Нема хиљаду зашто-хиљаду зато. И онда се чудим што ми сестрић и мала комшиница једва одговарају на питања. И што не причају. Па немају потребу.

Одмах да кажем да ја имам дијете. Девет година. Нема ни таблет ни телефон. Недавно је дошло из школе и рекло како је учитељица редом питала ко у одјељењу има паметни телефон јер ће им он можда требати због пројектне наставе.

Када је одговорило да нема мобилни, учитељица је рекла како може да ради у пару, али да би било добро да има свој.

Истог дана смо отишли на игралиште. Пажњу ми привлачи дјевојчица која сто пута понавља "Мама, мама, мама..."

Жели да јој покаже како се пење по справама, али мама непрекидно гледа у телефон и не диже главу.

Дјевојчица на крају притрчава телефону и заклања шаком екран. Мама је грди и љутито показује прстом да се врати на игралиште. Прилази јој другарица и пита зашто плаче.

"Хтјела сам да мама види како сам кобајаги велика кад се попнем".