И двадесет година касније, 2012. и 2013. године промјену имена у Осијеку затражило је 416 особа.

Како наводе хрватски портали, деведесетих година није било угодно бити Србин у Хрватској и долазило је до масовних промјена личних података и покрштавања.

„Телеграм“ наводи свједочење дугогодишњег културног радника из града на истоку Хрватске који је морао да промијени име деветогодишњем сину, јер је био изложен неиздрживом притиску вршњака, као и увредама.

„Тјешили смо га, али кад је након неколико дана на улазним вратима зграде освануо компјутерски одштампан лист папира на којем је стајало име мога сина и писало да је Србин, супруга и ја одлучили смо да му промијенимо име.

Тако је наш син добио ново име – једног од хрватских кнезова. Али кад смо након неколико година тражили извод из матичне књиге рођених, уз његово ново име, стајала је и опаска о ранијем, старом имену“, наводи овај извор.

Мушка особа из једног славоноског града по мајци хрватске, а по оцу српске националности, мали приватни предузетник, одмах се јулу 1991. године укључила као добровољац у Збор народне гарде и у униформи хрватског војника провела цијели рат.

Његова мати кришом га је крстила у католичкој цркви и тада је добио име које данас носи. Али, све то му није помогло, па је његова радња, као и многе друге српске, дигнута у ваздух.

Док су, деведесетих, на истоку Хрватске тамошњи Срби своја имена и презимена мијењали у хрватска, у Далмацији, гдје су Душани углавном постајали Дује, неки Срби били су склонији да њихова нова презимена звуче италијански.

Један познати доктор из града на Јадрану, који се раније презивао Стојнић, узео је италијанско презиме, али је водио рачуна да подсјећа на старо, српско, које је промијенио.

Збирних података колико је хрватских грађана првих поратних година замијенило име и презиме нема, али су процјене да се радило о десетинама хиљада, наводи портал.

„Неподесна“ имена и презимена нису се мијењала само у ратом захваћеним подручјима, него и у Вараждину гдје рата, изузев десетак дана борби за заузимање тамошње касарне, није ни било. Ипак, само 1992. године у том граду поднесено је 120 захтјева за промјену имена.

Звати се Јован, Чедо, Душан, Небојша, Бранислав или Војислав, а посебно Слободан, или се презивати Јовановић, Опачић, Савић, а наричито Милошевић, тих година није било нимало угодно.

Почетком деведесетих спровођене су темељне чистке у полицији, судству, царини, државним медијима, образовном систему, у одређеној мјери и у здравству и другим јавним службама.

Почело је и уклањање и минирање споменика и партизанима из Другог свјетског рата, који ни до данас нису рестаурирани. „Мини културна-револуција“, која је тих година харала Хрватском, довела је до избацивања ћириличних књига, а понегдје и до њиховог уништавања, углавном у библиотекама дуж јадранске обале.

У параниочној жељи за промјенама мијењана су чак и имена јела! Тако култни, надалеко познати вуковарски ресторан „Три вршке“, данас носи назив „Вршке“, како оно „три“ не би асоцирало на три подигнута прста.

Нису само Срби мијењали имена и презимена: чинили су то и Бошњаци, посебно о у вријеме хрватско-бошњачких сукоба у БиХ и у првим годинама иза тога.