Ја никад не бих пошао од тога да ли кашичица може да пренесе заразу јер причешће само по себи не може да буде извор заразе. Али, да ли може кашичица да буде преносник заразе? Ја бих свакоме рекао: Не кушај Господа Бога свога. Не кушај своју веру. Не кушај његову веру у тебе.

Гостујући у емисији “Вече са Иваном Ивановићем” на телевизији Нова.рс, у коју се укључио преко скајпа, владика диселдорфски и целе Немачке Григорије је коментарисао актуелни тренутак у Европи и свету, глобалну епидемију вируса који је људе довео у нека нова искушења и дилеме.

Владика познат по својим врло слободним и понекад провокативним ставовима говорио је о добрим и лошим стварима проистеклим из искушења пред којима се свакодневно налазимо, између осталог и о причешћивању верника у црквама СПЦ током трајања ванредног стања, које је изазвало бурне реакције дела јавности.

Говорећи о ситуацији у Немачкој он је истакао следеће да је вирус донео неке новине у животу тамошњих људи:

-С једне стране донео је једну анксиозност, страх и притиске, али донео је и добре ствари. Једна врата се затворе, друга се отворе, тако треба да посматрамо живот… Немци срећу наше лекаре у болницама, многе наше жене из Србије, из бивше Југославије, раде као касирке у оваквој ситуацији и то побуђује код Немаца једну захвалност, чему сам се ја обрадовао кад сам схватио. Имам једног професора са којим учим немачки, он је филолог и изванредан човек, и онда је он мени пренео да тако говоре његове комшије.

Тако да, што каже народ, није свако зло за зло… Од онога аусленда до једног озбиљног поштовања. И они људи који раде на фармама, који беру јабуке или поврће, сад су изузетно постали цењени и то је јако добро.

На питање како наши људи, његови верници, подносе новонасталу ситуацију и на који начин одржава контакт са њима, владика Григорије каже:

-С обзиром на ове технолошке ствари ја мислим да је однос са нашим верницима интензивиран. Свештеници су добили задужења од нас овде да буду у интензивном контакту са верницима, поготово са онима који живе сами. И онда наилазимо на неке ствари које и нама просто отварају очи. На пример, колико једна ситница може да буде важна за неког усамљеног човека…

Ја сам позвао једну жену која живи у Оснабрику, коју добро познајемо, која је ћерка покојног Ђока Слијепчевића. Зове се Неља, она је била лекар, гинеколог и помагала је безбројним људима у време рата 90-их година, порађала је и муслиманке и хрватице и српкиње и била је легенда у том погледу, иако је њен отац много познатији од ње. Кад сам је позвао, сутрадан је био њен рођендан, причала је са мном 10-ак минута и рекла да никада у животу није добила бољи поклон за рођендан, посебно у овим тренуцима. Ти контакти се обављају телефоном, скајпом и преко ових наших технолошких помагала које људи склони брзим осудама врло често осуђују а та су нам помагала сада малтене неопходна и драгоцена.

С друге стране, наиђете на неког човека који је усамљен, коме не треба ништа, има све, али му се покварио компјутер, а он преко компјутера и наручује и плаћа и све, па онда имамо неког другог кога знамо из парохије који поправља компјутере и замолимо га да оде да то реши, итд. И тако наилазимо на безброј лепих сцена, има безброј тих лепих примера. Зато и ову ствар покушавам да схватим као ”да јесу се затворила нека важна врата, и много тога је стало, али су се отворили неки прозори и врата и то нам је важно – да имамо осећај за наду и за будућност”.

О инструкцијама везаним за рад цркве у условима епидемије, после велике полемике и коментара који су уследили након организованог причешћивања у неким црквама, владика је у емисији код Ивана Ивановића изјавио следеће:

-Званичан став Цркве је увек следовати Христу и Јеванђељу, а то су детаљи, како ће неко сад да ту основну чињеницу спроведе у дело. Издале су саопштења велике Патријаршије – Александријска, Јерусалимска, Цариградска… Албански архиепископ је имао једно дивно саопштењ. Ми смо чекали да добијемо неку инструкцију од нашег Синода, као органа који најбоље функционише сада у овом времену када не можемо да се састанемо као Сабор. Оно што би био став Цркве било би оно што би донео Сабор, а Сабор се није састајао од маја и према томе тешко је говорити о неком ставу СПЦ. Постоји став Синода који је у одређеном смислу широк, и гледа се из ове или оне перспективе, и као да има неког обостраног несхватања између људи који гледају с ове и с оне стране ”црквене ограде”. Ја увек волим да та ограда не постоји. Увек сам говорио својим свештеницима и верницима ”немојте никог осуђивати, оне који су изван Цркве, јер они једног дана могу бити ми а ми можемо бити они”.

Што се тиче мог става личног он је већ познат и ја сам га изнео преко телефона овде људима у Епархији, затворио сам све Цркве. Не због тога што се плашим власти већ због тога што просто мислим да је власт донела исправну одлуку у Немачкој. Све што је урадила овде власт ми смо дужни да испоштујемо, али оно што је још важније, ја се са свим тим слажем. Дакле, не доводимо никога у опасност. Једино можемо да служимо као породице, као куће, да се молимо Богу. Имамо два манастира у којима се непрестано служи, зато што су манастири једна кућа, али и они су закључали врата за људе који долазе са стране.

С друге стране ми овде живимо под једним кровом, има нас 18, и можемо да будемо нека мала Црква, али не можемо да скупљамо народ у Цркву на једно место. И оно што је мој лични став је у ствари опет заснован ја Јеванђељу, ја сам дубоко уверен, мислим да је можда добро да поставим две ствари. Једно је Јеванђељска реч: Врло често се догађа, али ми то не примећујемо, да ценимо комарца а гутамо камилу, или видимо трун у оку брата свога, а не видимо брвно у свом оку. То је једна димензија читаве ове приче и зато се ја не упуштам у те детаље, али оно што сам ја покушао да кажем и што је мој кључни став, а то је Христов пост на гори, 40 дана долази ђаво да га куша, и он на свако ђаволово искушење изговара ”Не кушај Господа Бога свога”.

Ја никад не бих пошао од те ствари да ли кашичица може да пренесе заразу јер причешће само по себи не може да буде извор заразе. Али, да ли може кашичица да буде преносник заразе… Ја бих свакоме рекао: ”Не кушај Господа Бога свога”. Не кушај своју веру. Не кушај његову веру у тебе. Јер та његова вера у тебе је потврђена његовим страдањем на Крсту за тебе. И ти сада немој да искушаваш своју веру. У том смислу мој став је једноставан, ја сам тај тип човека. Ако је Литургија за нас нешто најбитније и најсветије на овоме свету, а јесте, морамо некад да се одрекнемо најважнијих и најсветијих ствари, јер ово неће трајати вечно. Јер ако траје вечно, онда је апокалипса, онда ћемо се срести са Господом у вечности, али ако буде као што ја верујем и као што каже Свети Атанасије Велики: ”Облачак је, проћи ће” – онда кад наиђе облачак паметан човек се склони, не излази на чистину да покисне или да га убије гром…То су неки моји духовни ставови који су потпуно јасни. Дакле, или служимо Литургију у слави и чести или је не служимо за тренутак, али не зато што не волимо да је служимо или зато што не желимо да је служимо, него зато што на тај начин помажемо и чувамо нашег ближњег. И у том смислу је мени ту све некако једноставно, али људи увек воле да компликују и обрну ствар.

То је као кад човек има здравље, па га онда изгуби, па буде болестан. Шта бива тада? Па, човек почиње много више цени здравље. Из перспективе болести, он лежи у кревету и немоћан је, али он чезне за здрављем да би поново могао да ради, да трчи, да живи, да постоји, да буде и да јесте и у том смислу је ово један истински пост у правом смислу те речи. Недостаје ми Литургија и верујем да недостаје сваком човеку, али можемо да се молимо Богу. Можемо да причамо са људима, да их помогнемо, да их утешимо, као што сам ја разговарао са том госпођом и чинило ми се да сам одједном био озарен, испричао је владика Григорије.

Он се присетио једног догађаја из прошлости…

-Ја се сећам да сам 1993. године добио задатак од тадашњег Епископа Херцеговачког да са једним човеком истоварим камион од 20 тона који је стигао са Крита из Грчке. Истоварили смо камион, ја нисам служио Литургију и био сам надобудни теолог млади, и кажем Епископу: ”Па ја нисам служио Литургију а Цвети су”. А он каже мени: ”Па, то ти је Литургија човече. Служио си народу. Чим служиш народу служио си Богу, када служиш Богу служиш народу”. Дакле, људе треба релаксирати у том смислу да им се каже да је важан тај наш ближњи, он је необично важан и њега требамо да чувамо али оно што бих за сад оставио као неку тему за размишљање: ”Не кушај Господа Бога свога”.

Владика диселдорфски и целе Немачке коментарисао је негативне реакције у српској јавности због повратка наших грађана који живе и раде у Западној Европи у Србију последњих дана, за време трајања епидемије.

-Код људи се врло често догоди појава да кривицу пребацимо на другога, и то је она основна људска слабост. Ева каже: Змија ме наговорила! Адам каже: Ева ме наговорила да поједем јабуку! И од искона је тако некако код људи. Међутим, овде се ради о безбројним неким чудним стварима. Нпр.није питање зашто се ти људи враћају тако изненада, с обзиром да се за многе ово догодило изненада, али за неке друге је требало да буде много мање изненадно јер су боље обавештени, имају те обавештајне службе, које не треба да се баве мноме, као што ми они добронамерно саопштавају да се баве мноме, да се припазим итд… Требали су да пазе како тај вирус делује, куда иде и шта ради.

Али ја мислим да се догодило неколико важних ствари које би требало да напоменемо. Све су земље имале тај проблем. Тамо на граници Холандије довели су девет девојака које су биле на скијању у Италији. Шта су требали да кажу тим девојкама? Немојте да се враћате кући. Оне су бар биле на скијању, а ови наши мученици су били овде да зараде кору хлеба. То је једна димензија. Друга димензија, и то сам научио овде у Немачкој: Не пита се шта ово-шта оно, већ да ли ти људи имају право да се врате? Ако имају право да се врате, онда ту нема никакве расправе. И трећа ствар која је најбитнија, а чини ми се да је врло деликатна – то је колико људи одавде помажу те наше државе тамо. Да ли би те државе имале такав и онако слаб економски опстанак да сви одавде не помажу и не жале.

Овде треће генерације људи који су у сваком смислу Немци, би само за промену оног ”ћ” на крају презимена имали много боље перспективе у овој држави. Али не, они ни у четвртој генерацији не мењају то ”ћ”. Зато се са тим људима не треба поигравати. То је једна димензија која је врло битна.

Ја возим бициклу свако вече по два сата, од 4 до 6, и видим безброј људи који са псима шетају низ ту шуму и тај поток. И некако помислих: Види, доле код нас цукама забрањен излазак, а Србима забрањен улазак. Па ме то подсетило на неке страшне наслове, врло опасне фразе и флоскуле које људи избацују, није важно ко, али је важно кад. У овом тренутку то не треба да се говори и треба што пре то превазићи и разјаснити. Све земље су слале авионе, и Америка и Немачка и Француска, исто то ради и наша земља и то је сасвим природно. А поготово повратак кући ових наших људи, јер многи имају несрећан статус у овим земљама.