Удружење Срба из Херцеговине у Новом Саду годинама уназад награђује најбоље херцеговачке студенте. Представљамо вам Гачанина Милији Стојановићу који је ласкаву титулу најбољег херцеговачког студента у Новом Саду освојио 2013 и 2014 године.

 – Ми грађевинци, кроз шалу, волимо да кажемо: «Све што Бог није створио, направили су грађевинци», у чему и проналазим оправданост одабира моје струке. Од малих ногу сам имао већу склоност ка техничким наукама, која се на крају реализовала уписом на Факултет техничких наука. У годинама када сам ја уписивао факултет грађевинарство у Србији је имало свој процват, да би за непуну деценију доживило скоро потпуни фијаско, прича Стојановић, али истиче да се никад није покајао.

– И да сам опет у могућности да бирам, ништа не бих мијењао. Смјер путеве сам изабрао из разлога што су то једни од основних инфраструктурних објеката сваког краја и имају функцију тзв. крвотока сваке државе. Путеви у нашим крајевима су прилично лоши, поготову у поређењу са осталим европским земљама. Посљедњих година примјетно је благо напредовање у изградњи и реконструкцији тих објеката и живимо у нади да ће се сви планирани пројекти реализовати у догледној будућности.

Милија изражава захвалност за своје образовање гатачкој гимназији, као и својој породици која је увијек била подршка.

– Велику захвалоност за постигнути успјех дугујем свом наставном особљу током школовања у Гацку и Новом Саду, који су ми у многоме помогли да остварим своје планове и циљеве. Такође, породица је била звијезда водиља током свих ових године коју никад не смијемо заборавити. Херцеговачког камена и завичаја се увијек требамо сјетити јер смо на њему одрасли и све до тад док будемо знали; ко смо, шта смо и одакле смо, до тад ћемо и постојати.
Млади образовани људи често оду из Србије у потрази за бољим животом. Стојановић воли своју земљу, али…
– У годинама које слиједе браним докторску дисертацију и надам се да ћу стечено знање а примијенити у нашој земљи, али ако се за то не пружи адекватна прилика, наћи ће се неко друго рјешење.

Да је ипак корјенима везан за завичај свједочи и озбиљна анализа стања у Херцеговини.

– Херцеговина, као што и знамо, између осталог, има огромни електро-енергетски потенцијал, који се у доброј мјери и користи. Наравно, могућности напретка увијек постоје, али проблем је у томе што капитал који се направи у Херцеговини не остаје у Херцеговини. Ми генерално морамо да почнемо да размишљамо глобално, а не локално. Сваки појединац треба да почне да се бави питањима општег добра за заједницу. Примјер томе нека буде недавна саобраћајна несрећа, са смртним исходом, која се догодила на магистралном путу М.20 Требиње – Гацко, на улазу у Гацко. Наиме, несрећа јесте трагична сама по себи, али је трагичнија чињеница да је у посљедњих 20 година на тој дионици, дугој мање од 5км, погинуло преко 20 људи, а да се нико јавно није запитао зашто је то тако. Крајње је вријеме да се нешто промијени. Зато, сви треба да се запитамо шта можемо урадити да ту црну статистику смањимо, почевши од сваког учесника у саобраћају до надлежних локалних па и државних орагана. Нажалост, то је само једна од црних тачака у држави.

Биографија Милија Стојановић, рођен је у Гацку 20.08.1988.године од оца Младена и мајке Маре. Основну и средњу школу Милија је завршио у Гацку, гдје је 2007.године добио награду за ђака генерације у чувеној гатачкој гимназији.Потом уписује студије Грађевинарства на Факултету техничких наука у Новом Саду. Основне студије завршава у редовном року, 2011.године, први на свом смјеру (путеви) са просјечном оцјеном 8,93 и исте године уписује мастер студије на истом студијском програму, гдје је био једини студент на смјеру. Септембра мјесеца 2012.године завршава мастер студије Грађевинарства, први у генерацији ’88., на сва 4 смјера, са просјечном оцјеном 9,67. Исте године, у новембру мјесецу, уписује докторске студије, на матичном факултету, чиме постаје први докторант из своје генерације. Тренутно је студент треће, редовне, године докторских студија, са свим положеним испитима. У току је израда докторске дисертације. Милија има сестру Мирјану која је студент Фармацеутског инжењерства на Технолошком факултету у Новом Саду.

Стојановић се осврнуо и на могућу бољу путну повезаност Херцеговине са регијом.

– Развоја Херцеговине управо почива на доброј путној инфраструктури. Напомене ради, сјетимо се само старог «шумског» пута за Херцеговину, преко Чемерна, сјетимо се колико је он мука задао нашем народу. Изградњом нове саобраћајнице, прије двије године, направљен је «бајпас» Херцеговини. Даљи привредни и инфраструктурни развој наших крајева треба посматрати и пратити управо кроз изградњу капиталних пројеката и то изградњом нових ауто-путева кроз околне регије, а то су: 1) ауто-пут кроз БиХ (Крак коридора 5Ц који спаја Босну са Херцеговином и са морем), 2) ауто-пут кроз Црну Гору (Јужни Јадран, који спаја Србију са Црном Гором и Јадранским приморјем), 3)Јадранско-Јонска магистрала (спаја земље које су у приобаљу поменутих мора и која би према идејном пројекту требала да пролази и јужним дијелом требињске општине) као и реконструкцијом постојеће мреже путева, при чему је ургентна реконструкција државног пута Е-762 који спаја главне градове БиХ и Црне Горе (преко Фоче и Шћепан Поља) и пута М.20 Фоча-Гацко, преко Пријеђела.

Два пута узастопно-најбољи студент Удружења Наведену награду сам добио два пута, 2013.године – за најбољег студента мастер студија и 2014.године – за најбољег студента докторских студија. Ове године сам био у комисији за додјелу награда најбољим студентима. Иначе сам дугогодишњи члан комисије за младе у Удружењу, раније «Срба из Херцеговине и њихових потомака у Војводини», а од прошле године «Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији» и поносно истичем залагање наших младих чланова, како у виду промоцију Удружења код наших студената и генерално омладине у Србији и Републици Српској, тако и активности које наша омаладина реализује посљедњих година.

Градња саобраћајница би по Стојановићевим ријечима могла бити тек почетна фаза привредног процвата најјужније српске земље.
– Градњом ових саобраћајница Херцеговина би се нашла унутар мреже истих што би свакако био предуслов за могућности и напредовање у широком привредном спректру. У задње вријеме туризам (посебно у Требињу) доживљава експанзију. Он са собом може да повуче и многе друге позитивне ефекте. Ресурса има. Треба их само знати искористити на прави начин.

Трифко Ћоровић