У паузама између снимања кадрова свог новог филма, на траци од 35 милиметара, далеко од корпоративних студија у којима компјутер више нико и ништа не могу да замене, Емир Кустурица је, у Ужицу, „гласно размишљао”: – Може ли данашњу цивилизацију, предвођену западом, уопште – неко или нешто икада заменити?!

– Запад је једна врло озбиљна и, заправо, водећа цивилизација, настала на хеленској традицији, настала на рецепту, ја бих рекао, Сократовом, који је патентирао демократију, али, на жалост, од ње и страдао. Дакле, пошто ју је он изумео у време док је Атина била у ратовима са околним државицама, онда је, због тешких околности, практично од ње и страдао… – сеже Кустурица у далеку прошлост, тражећи одговор на данашња – планетарна питања: – Био је тај „отров за младе” и утолико је морао и да попије отров на крају.

– Ја мислим да данас демократија долази до своје „нулте тачке”. Функционализација свега што постоји, а ту ме филм највише занима, доводи до тога да се ту испражњавају сви људски садржаји и да они, заправо, нестају испред те идеје „маркет либералес”. То је једна врста, како бих рекао, искључивости и тоталитарности у идеји да, заправо, пролазак на тржишту функционише као једино средство социјализације. То је један велики психолошки, историјски и политички трик, посебно за земље које су, као наша, подложне – брзини онога што они зову „транзиција”. Зато сви ови лашци који се појављују „у име запада”, а који су тамо два пута били, једном да купе фармерке, а једном да виде Париз, они су најбучнији у томе, што из незнања, што из шминкераја…

Значи – ако је идеја да свет опслужује једна банка, једна корпорација, онда се све оно због чега је Сократ изгубио живот, што је, кроз векове, а под утицајем хеленске културе, развијано, то се све потрошило и урушило, и завршиће тоталитарним режимом.

Зашто је то неизбежно?
– Зато што има мали број корпорација, разлике између народа се смањују, тржиште је врхунски регулатор социјалних и психолошких односа, а корпорација не пита више скупштину ни кад, рецимо, „Моторола”, отпусти 150 хиљада радника, ниједан од тих радника више нема коме да се жали, јер парламентарни облик живота не постоји пошто нема довољно корпорација и нема довољно различитости да изрази потребу да постоји парламентарни чивот. Значи, запад ће на крају, као једна врло озбиљна цивилизација, да потроши свој властити модел.
– И он ће тада да попије отров којег је атинска влада насула Сократу да је попије.

Где смо ми у томе?
– Ми смо у пољопривреди, занатству, сточарству, сеоском туризму и свему другом…. Знаш где смо ми? Ми смо у индивидуалном, нисмо ми никада успели да се формирамо као један колективни образац који би евентуално, могао да се наметне. Ми то изражавамо кроз фудбал, кошарку, кроз мноштво активности где индивидуалци успевају, а колективно нас нема…. Ми немамо регулатор тих колективних односа.

Интернационални капитализам укида демократију, а не национализам, национализам је само незграпна појава у процесу спасавања идентитета, некада позитивна, кад су кривци у питању, а некад негативна, са западног становишта, кад се третира источни православни свет.

Нити је могло, нити ће моћи да тржиште буде регулатор свих људских односа, социјалних и психолошких, јер свет, само један његов сегмент, од оних седам осмина непознатог у људском мозгу, се базира на функционисању и употреби тржишта. Остало је хаос. А да нема хаоса – не би било ни дионизија, не би било ни препознавања, не би било ни изворног значења те речи, а изворно значење речи хаос је везано за свемир. Дакле, не треба избегавати ни свемир ни хаос.

Брзина транзиције омугућава ефикасан слом националне економије. Само су Јужна Кореја, која је извела транзицију под стриктном контролом јаке државе, и у новијим данима Кина, успеле да се претворе из планираних у тржишне економије – захваљујући доброј јакој држави. Читав источни свет. изузев Милошевића, се лако адаптирао, а ми смо зато и бомбардовани, јер је издржао десет година без „сименса” и других западних корпорација, које траже мале и уситњене државе и велику проходност. Урушава се домаће тржиште и само га понекад неки филм извуче или нека позоришна представа. Услови приказивања филмова постају све мизернији и мизернији, а онда долазе освајачи, али тек на крају, кад је тржиште сигурно, кад нема отпора, преуређују сале, стандардизују звук и слику, и претварају то у своја тржишна подручја.

А када и западна цивилизација, једног дана, попије свој отров, неће бити крај света. Као што је Римско царство изникло на темељима Хеленског, о као што су најбогатија деца из старе Грчке одлазила на школовање у Рим, тако ће, сутра, нека цивилизација наследити данашње западно царство – преузимајући све најбоље из њега, а њега самог – оставивши да умре и ишчезне.

Радоје Андрић