Међу онима који се често сете Херцеговине и Херцеговаца је и Драгослав Шекуларац Шеки, својевремено један од најбољих фудбалера бивше Југославије, али и Европе и света. Његове успомене су, пре свега, везане за служење војске у Билећи, пре више од пола века, када је био главна атракција тог града, а, повремено, и гост Требиња, које му се посебно допало, и других херцеговачких места.

Шеки као војник у Билећи

„Локално становништво је било наклоњено војсци, што нам је пуно значило“, главни је Шекуларчев утисак из времена обуке у Школи резервних официра (ШРВ), који сам забележио пишући књигу о њему „Ја, Шеки“.

Звездин црвено-бели дрес заменио је сивомаслинастом униформом после Светског првенства 1962. године у Чилеу, где је проглашен за најбољег играча. Учинио је то силом прилика, јер је, због напада на судију, био суспендован на годину и по дана. Да не би играчки дангубио, кренуо је у војску, тада обавезну за све младиће.

„Имао сам тада 25 година и врло тешко ми је пао премештај са фудбалског терена у касарну. Лоше сам се осећао и због тога што сам спречен да, за велике паре, пређем у италијански Јувентус. Одлука државног врха да морам да останем и ‘забављам нашу радничку класу’ страшно ме је погодила, а бринуо сам и за супругу и тек рођену ћерку, које су остале у Београду“.

За момка одраслог на београдском асфалту, који је већ био видео и доста светских метропола, Билећа је, у први мах, како рече, „деловала доста депресивно“.
„Не знам колико нас је било у огромном гарнизону, али би недељом, кад војници добију слободно поподне, изгледало да нас је у граду више од цивила, тј. мештана. Места за релаксацију биле су неколике кафане и посластичарнице, које је војска стално ‘држала под окупацијом’. Као и локални биоскоп, за који се тешко добијала карта, јер је заинтересованих било много“, запамтио је Шеки.

У сећање су му се трајно урезале и слике првих виђења са Билећанима.

„Првих дана, млади и стари, су запоседали жичану ограду око гарнизона да би видели Шекија. Многи, при томе, и кад би ме угледали, нису веровали да сам то ја. Вероватно сам им изгледао неугледнији од оног свемоћног Драгослава Шекуларца чији су лик и фугуру формирали слушајући радио преносе Звездиних утакмица“.

Славни ас је посебно подвукао да као војник није уживао никакве привилегије. Све до пред крај војног рока, на пример, није му било дозвољено да иде на тренинге локалног „Херцеговца“, чије је утакмице, иначе, редовно гледао. У обуци је морао да предњачи, како се не би рекло да Шеки забушава или да га старешине штите. Имао је чак утисак да му најжешћи дрил намећу „звездаши“ под еполетама, ваљда због страха да им неко не би спочитнуо попустљивост према асу клуба за који су навијали.

„Обуку смо, најчешће, изводили на Хаџибеговом брду, где је зими ‘бријао’ оштри северац, а лети убијале несносне врућине… Носећи пушкомитраљез, знојио сам се више него на најтежим утакмицама у Звезди и репрезентацији…Тешко оружје вукао сам и болестан; једном сам читаву вежбу одрадио с температуром од око 40 степени Ц.“

Каснијих година и деценија, кад год би се повела прича о Херцеговини, или кад би путовао кроз њен камењар, Шеки се сећао тих брдских „офанзива“. Као и многих војника и људи које је упознао као питомац ШРВ. Неки од њих су му заувек остали драги.

Једини пех који је имао у Билећи, Шекију је била повреда колена, задобијена у дуелу с једним војником током „пикања“ фудбала у касарни.

Јово Вуковић