У склопу пројекта размјене студената и Еерасмус+ програма финансираног од стране Европске уније на студентској размјени нашао се и Билећанин Ђорђије Кашиковић студент треће године Факултета политичких наука у Бањој Луци Студијски програм социјални рад. Ђорђије већ нешто више од мјесец дана борави у Чешкој Републици у студетском граду Оломоуц недалеко од Прага. Као студент Универзитета  планирано је да остане до тридесетог јуна текуће године, након чега се враћа у РС и програм завршава. Своје утиске радо је подијелио и са нама те нам пренио досадашње искуство.

-Све је дивно овдје, сваки дан са собом носи неку посебну причу. Био сам и прије у Чешкој, али ништа од тога чуо нисам колико сам упознао за ових мало више од мјесец дана. Земља пива, различитих митова и легенди, градови стари више од стотину година исписани умјетношћу и прошлошћу живе у садашњости. Гроски стил свуда уклесао је најмање један догађај живота. Поред професионалног дијела и усавршавања за свој будући позив, веома уживам и на приватним пољима и тако сваки дан када стигнем од обавеза обилазим са својим колегама нова мјеста, слушамо нову музику, дегустирамо нове укусе хране и, наравно, чешко пиво које је и више него савршено и са разлогом носи епитет најбољег, посебно када уживате у сунцу са погледм на златни Праг, град торњева, који одише најљепшим духом садашњости и прошлости. Не постоји објектив који то може да услика осим вашега ока, да то види и за себе створи културну панораму, јер су и сама путовања културна панорама свакога човјека.

Има ли нешто да ти се не допада?

Као и увијек у животу, не може нам се све допасти. Наравно да има. То је Чешка храна, јер спој сланог и слатког у једно мени се апсолутно не допада. Ја сам рођени Херцеговац навикао сам на масно, меснато, топло, зачињено и прије свега природно. Можда се то на мојој килажи не види, али тако је. Зато смо ми по препоруци пронашли српски ресторан "Лука Лу" у центру Прага свега пар метара од Карловог моста гдје се угодно почастимо нашом храном уживајући у квалитету и ентеријеру поменуте угоститељске куће, те га свима топло препоручујем ако наиђу у центар Европе, односно Праг. Некада мало и Чеси, зависно од описа посла у маркетима, прекарама, ресторанима и клубовима, знају бити некултурни и неодгојени. Док су у јавним службама, поштама и болницама дивни. Код нас је, нажалост, обрнуто, али шта бисмо сада, поправиће се има још наде. У почетку смо критиковали то што не желе да причају на енглеском осим на настави на факултету гдје нам је тај језик основ комуникације, па смо послије схатили да је у ствари то за поштовање што не дају свој језик, културу, историју и своје вриједности. Можд бисмо се мало требали угледати на њих, јер, нажалост, наш језик, који је један од најљепших, свакодневно нестаје. Када је ријеч о понашању омладине у клубовима и генерално понашања младих, само ћу рећи да смо ми Европа за њих и да балканског одгоја и породичне моралности нема надалеко. Ово је велики град и овдје морате имати четворо очију отворено широм, јер свашта дешава на сваком кораку, исто тако вам је све доступно, морате пазити са ким се дружите, како и колико.

А шта ти се посебно допало?

Што је забрањено конзумирање цигарета у затвореном, у кафићима, клубовима, ресторанима, те се пушачи од вас морају удаљити, одете миришљави у град такви се и вратите, а и за родитеље са малом дјецом и генерално дјецом је пуно боље. Што су бутици празни а библиотеке и читаонице пуне, што људи чекају ред за музеј и галерију, а не кладионицу и кафану у сред бијела дана. Што су шеталишта и паркови за дјецу уређени, знају се гдје су паркиралишта и кршење тога прописа се веома и строго кажњава. О историји, умјетности, музици, културни начин живота, сувишно је причати, та се разлика једноставно међу нама и њима види и осјети. Са мога аспекта гледања, вођење рачуна о социјално најугроженијим, такође, може се рећи да је на завидом нивоу и да ће тек бити. Однос према студентима је и више него достојанствен и са дозом поштовања се студенту обраћа и сами студенти имају велики број повластица и погодности. Знају за компромис, свјесни чињенице да земља без младих не опстаје, да професори без студената немају ни посао ни плату. У времену корупције и маркетинга све установе би о томе требало да поведу рачуна, јер данас када имате новац можете добити било коју диплому, нажалост, ево свједок тога је и провјера диплома у РС. Поједини професори треба да схвате да се ауторитет не стиже обарањем читаве генерације и да треба да се понашају као академски грађани, који су изашли из престижних образовних институција, а не ријалити програма. Али, на срећу, још је већи број добрих него лоших, али је питање до када. Здравстевена заштита за студенте је обезбијеђена, док код нас плаћате најмању ситницу.

Да ли сте им рекли нешто о нашем народу и нашој култури?

Знате како, ваља свога и у гори вука. А ја свога имам овдје, на овом свом „путешествију“ са мном је колегица са Студијског програма социологија, друга година, такође, наша Херцеговка, Невесињка Вукосава Мањак без које ништа не би било исто. Заједно смо им у срж усадили тај херцеговачки понос, достојанство и поштовање. Имали смо журку бивше Југославије, било је одлично. Нажалост, људи нису баш упознати гдје се налази наша држава, а када поченемо причати да у склопу исте живе три народа, нађу се у чуду и не могу вјеровати да нешто такво још постоји. Ми смо рођени Херцеговци и са поносом истичимо нашу традицију, обичаје и културу и то да припадамо Републици Српској. Не бјежимо и не заборављамо то одакле смо, јер када се то деси заборавићемо и ко смо. Посебне односе изградили смо са колегама из Мостара, Грчке, Шпаније и Турске. Ту су наше колеге из Грузије са којима смо иначе и на факултету и са њима ћемо за Васкрс фарбати јаја и ићи у цркву, која је недалеко од нас.

Има ли нешто посебно да ти недостаје?

Храна, храна... Породица, пријатељи, одређени број колега са факултета из Бања Луке, недостаје ми сунце моје Херцеговине јер сам га овдје видио свега неколика пута, у шали кажем овдје једино сијалица сија. Поред тога што је пиво савршено, чаша нашега вина не би била на одмет. Растужи ме то да нећу 6. маја бити кући, када је моја крсна слава и рођендан, јер као дијете сам навикао да се то слави само на огњишту и нигдје друго. Али, како наша пјевачица Нада Топчагић у својој пјесми каже  „можда данас нису могли ал` ће сутра ипак доћи“, ех, тако је ове године и са мном, нисам ту, али сљедеће ћу сигурно доћи. Ово јесте карта за будућност и искуство које нема цијену, али све што добијате са ове, губите са оне друге стране и то је некако нормално и саставни је дио живота.

Планови за будућност и како се тренутно осјећаш?

Прво, што би наш народ рекао, да сам жив и здрав. Планови су да у року упишем и четврту годину, на чему радим пуном паром, да се на љето одморим. Не би шкодило да се мало више заљубим, па да мање учим. ПС, Чехиње су лијепе, али не као наше жене, уз дужно поштовање већином су рециклиране, састављене од пластике у себи и тоне шминке. Наше жене су најљепше жене, што се каже, као вино, што старије то боље. Ако ћете ме питати да ли бих се вратио у Херцеговину, одмах да одговорим то још не зна ни небо, а не ја, тако да у ту тему не улазим. Жеља ми је да факултет завршим у року и да настави да иде у року, као и до сада, па ћемо даље да видимо. Ништа ја не знам гдје ће мене даље ова моја луда глава одвести, често себи кажем хвала Богу па немам више новца, ко зна шта бих урадио још за себе. Осјећам се поносно, срећно, испуњено, задовољно, захвално али највише захвално себи. Нека мени себе, јер сам себе све до сада сам ишколовао са својих десет прстију, трудом, радом и упорношћу. Својим радом и злагањем себе сам довео овдје гдје јесам, а сматрам да сам за свега 22 године живота урадио доста за себе, а и за друге. Себи сам био и талас и вир, рат и брат и данас са поносом и достојанством стојим на земљи јер сам поносним учинио себе, своје родитеље и на овоме и на ономе крају неба, своје пријатеље, родбину, ујчевину, кумове и све оне који су дио мога живота и ја њиховог.

Нешто за крај?

Знате како, на крају се све сведе на три ријечи „живот иде даље“ немојте вјеровати у оно да се живот живи како мора, живот се живи како желимо и колико се трудимо. Све у животу радите прво због себе па онда због других, радујте се малим стварима и великим коферима које ћете испунити успоменама, догађајима и животним искуствима. Улагање у себе је највећа и најтежа инвестиција, али није немогућа. Људи без ичега постигну све, само када желе. Велико хвала моме Факултету политичких наука у Бањој Луци, мојим професорима без којих ништа не би било исто и они су највећи дио овога што данас јесам, хвала мојој Билећи, мојој основној и средњој школи, учитељици Ранки, јер је она највише претрпјела али се исплатило, и сама каже. Наравно, мојој јединој и дивној Херцег тв, и ову прилику желим да искористиим само да похвалим рад Удружења грађана и привреде Херцеговине, на акцији коју су покренули за породицу из Љубиња. Политичка препуцавања ме не занимају толико колико овај гест, у дјецу и нашу омладину и породицу као основну ћелију друштва треба улагати док још максимално није изгубила свој облик. То што смо далеко не значи да не пратимо рад, развој и догађаје своје земље. За сами крај школовање у Чешкој за мене ће остати највеће и најљепше искуство студирања. Што би Чеси рекли ахој (поздрав) ђенкуји (хвала). Чујемо се и видимо ускоро.