Ректор цетињске Богословије Гојко Перовић поручио је са панел-дискусије о осјећају кривице, која је одржана у Требињу, како није добро да човјек буде сам, јер је биће заједнице, о чему говори и Библија.

"Самим тим се и питање кривице може свести на бол или тјескобу, болест или смрт због неког нарушеног односа у заједници", рекао је отац Гојко на посљедњој панел-дискусији "Осјећај кривице између здравог и патолошког", која је одржана у оквиру Седмог симпосиона "Теологија у јавној сфери".

Он је указао како постоје двије врсте лијечења кривице - савјетодавно и саосјећајно, али да је кључно питање како околина реагује на кривца.

Професор Миклош Биро са Одсјека за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду рекао је да се кривица у психологији најчешће повезује са депресивним поремећајем.

"Истраживања показују да симптом кривице у депресивном поремећају постоји искључиво у хришћанско-јеврејској религиозној традицији. Другим ријечима, хришћани су усадили идеју о кривици", каже Биро.

Професор Миро Јаковљевић са Одсјека за психијатрију Медицинског факултета Свеучилишта у Загребу Јаковљевић истакао је да кривица с једне стране доноси патњу, а с друге стране је као емоција чувар добрих интерперсоналних односа.

"Када осјетимо кривицу, битно је шта ћемо учинити са њом. Да ли ћемо након те кривице бити још бољи људи или ће мо учинити злочин и непријатељство", каже Јаковљевић.

Он је напоменуо да кривица може бити пут у болест и самоубиство, у депресију, прије свега, а може бити и пут у бољи живот, у здравље и духовни раст.

Према научним сазнањима, додао је професор Јаковљевић, кривица настаје у доби између треће и пете године, а у питању је емоција која увијек прати неку грешку.

Седми симпосион "Теологија у јавној сфери" је у претходна три дана окупио еминентне теологе, научнике и стручњаке из разних области, који су говорили о односу између религије и политике, цркве и медија, религије и науке, те о савременим технолошким достигнућима.