Мало ко од Срба, који су током рата живјели на слободној територији на подручју Коњица и Херцеговине, није чуо за доктора Михаила Николова. Познатији је био као доктор Буги, човјек који је, као добровољац из Бугарске, дошао на Борке код Коњица, лијечио и спасио бројне животе.

Из руку предсједнице Жељке Цвијановић, за храброст и несебична дјела, Михаил Николов је примио орден милосрђа, а на иницијативу више од 1.000 коњичких Срба, БОРС-а и херцеговачких владика.

- Био сам изненађен, рекао сам да тај орден није намијењен само мени, орден је и за борце из бригаде у којој сам био, и за особље наше болнице - каже Николов.

Иза ових ријечи 75-годишњег доктора Бугија стало је три и по године непрекидног боравка на Борцима, у ратној болници. Збрињавао је рањенике и цивиле. Иако је специјалиста гинекологије, радио је као хирург, анестетичар, интерниста, проводио је вакцинације...

- Било је тешко, али је народ био уз нас, знали смо због чега се боримо - да опстанемо, да створимо Републику Српску - прича Николов.

Јанко Вулић каже да је, на линији одбране, био пресјечен рафалом из аутомата. Свијест је изгубио када је довезен до болнице у којој није било анестезиолога.

- Доктор Буги је пришао и рекао да ће он то да уради, он ми је дао анестезију. Наводно, операција је трајала пет сати - рекао је Вулић.

Доктор Буги данас је, с Коњичанима, евоцирао успомене. Зоран Пологош каже да га је доктор спасио када је страдао у минском пољу.

- Остао сам жив, седам сати је трајао мој транспорт до Невесиња. Доктор Буги и други су ми спасили живот. Да њих није било, неко би други данас овдје умјесто мене давао интервју - каже Пологош.

Малољетном сину Богољуба Ћећеза 1993. године, дао је дијагнозу “синдром рата“.

- Јавили смо се доктору јер је син константно имао температуру 40. Доктор је рекао да је то синдром рата, за који тада нисмо знали - прича Ћећез.

У медицински протокол, до почетка 1996. и егзодуса Коњичана, уписано је више од десет хиљада пацијената, међу њима и 17 породиља. Још шест година радио је као љекар у Вишеграду.

Доктор Николов каже да је због одбране православља и слободе Срба, био нападан у Бугарској. Још ради као породични љекар, а када окачи стетоскоп, жеља му је, каже, да остатак живота проведе у Херцеговини, у Републици Српској.