Здравка Бабић, аутор збирке пјесама „Разгледнице из Билеће“, ових дана ће нас обрадовати и својом другом збирком поезије „Мјесец је вајао жену“.

Београђани ће у моћи да виде билећку песникињу Здравку Бабић у понедељак 23. новембра на књижевној вечери завичајног   клуба „Освит“ из Билеће која ће се одржати у Галерији Центра за културу и образовање у Раковици, Улица Мишка Крањца 7  са почетком од 18 часова

Разговарали смо са пјесникињом, која своје пјесме описује као одбјегле срне. Пјесникињом која још вјерује у љубав и писану ријеч, којој је како сама кажe, највеће богатство да свој осмјех подијели са другима.

– Не умијем да причам о себи. Прво ми на памет падну све моје мане, а имам их много (осмјех)… Ипак , жена са широким осмјехом , њежна , осјетљива али и љута . Шалу на страну, мислим да о нама највише говоре наша дјела. Све што сам постигла ,постигла сам из љубави. Моје највеће богатство је диван брак,троје дјеце и круна једне велике и вјечне љубави мој унук Матеј – каже Здравка о додаје:

– Волим љето , сунце , природу и наравно људе топле душе. Заговорник сам истине. Нисам материјалиста и новац трошим на ситнице. Волим да дијелим лијепе ријечи, његујем благословена осјећања, гледам срцем… кристална осјећања,живот, природа, слике,  мирис су моја непрекидна инспирација. Вјерујем у магију поезије, магију писане ријечи, чисте и јавне. Вјерујем у своју вјештину опсенијерства , сагласну са мојом душом. Пронашла сам искон у себи, свјесна да једино просвјетљењени можемо другима поклонити себе. Осмјех који поклоним другима увијек ми се врати.

Објављујете другу књигу поезије. Какво би поређење направили  у односу на Ваш првјенац?

– У мојој првој књизи разгледнице из Билеће шетала сам вртом свог завичаја. Љубила сваки камен мога града, пролила поток суза за минулом младости,  позивала пјеснике… Све моје пјесме су одбјегле срне, настају саме и често ме изненаде својим садржајем и путем. Отму се из пера и увијек без доручка оду својим путем, ходају босе и увијек остане жал за оним што нисам успјела рећи , али и памћење на ватру која их је гријала док сам их писала. Стваралачко зрење ме понијело стазама страсти ,чежње и вјечне љубави. Под насловом „Мјесец је вајао жену“ наћи ћете педесетак љубавних пјесама , поезију за заљубљене танане душе. То сам ја, ја која сам укротила своје звијезде посуте у страсном пољупцу.

Ваша поезија је љубавна. Да ли у времену које је у материјалном свијету надвладало емоцију постоји захвална читалачка публика?

– Мишљења сам да је материјално само оптичка варка, у овом времену малограђанства интереса и учмалости. Постоји захвална читалачка публика ,која своје боли, своје патње, стрепње, несреће лијечи разним пороцима и утјеху проналази у алкохолу, цигаретама и слично. Сваким даном расте потреба за добром поезијом и писаном ријечи. Истина је да у ери компјутеризације све више  читамо на интернет мрежама. Дружимо се  на интернет страницама. Своју поезију објављивала сам на ФЕЈСБУКУ гдје плетем мрежу пријатељства са људима блиског сензибилитета.

Срећна сам јер људи препознају моју љубав коју сам пустила у бескрај ,моју бескрајну жељу за општом срећом. Очигледно да су умјетници повели велики духовни рат,у жељи да својом спознајом свјетлости побиједе утицаје лажне овисности ,епидемију лажи и мржње …Научимо тражити срећу у ономе што нам је доступно . Да ли су срца заиста од стакла или су од све тврђјег материјала?  Срце је ипак од финих легура . Цигарете, чоколада, филмови , фејзбук, хобији, мобилни телефони, аутомобили. Хтјели признати или не нешто су чега се тешко одричемо. А онда  једног дана , схватимо да можемо без свега. Побиједимо нашу природу, схватимо да једино богатство је извор у нама самима, да можемо без свега… Да су нам здравље ,љубав и Божији закони записани дубоко у подсвијести једини услов за срећу. На крају једино вјечно  остаје оно сто смо доживјели срцем и дамарима.

Билећа задњих година гаји тренд афирмације веома младих аутора.
Младалачка стваралачка снага, креативност и маштовитост су ипак једина снага  нашег града. И то се од младих и очекује, без обзира на тешке околности у којима живе и стварају.

 Шта је специфичност Билеће? 

Духовни его и неке специфичности су искључиво наше,  а то су упорност и  емоционално богатство.  Тврду људску егзистенцију успјешно претварамо у богатство слободе  и у живот. Људи који без обзира на образовање непогрешиво препознају неправду и злобу, духовност као борилачка вјештина. Пуно мудрих људи, расутих по свијету, који носе свој мали град као бисер у срцу. Осмијех на уснама којим прекривамо ратне ожиљке.Често сам шокирана оним што сазнам интуицијом и осјећањем у случају са случајним погледом у нечије очи…Наше патње и боли, наши извори среће, наш стид, стрепња су наши такмичари у игри опстанка у којој смо најчешће морални побједници .

 Како би странцу представили свој завичај?

Непоновљив крајолик, љепота и чистота душе, гостомпримство , изузетно богата национална кухиња , чисто небо и бистра вода  и сунце свих 365 дана су богатство мог завичаја који не може представити ни једна разгледница.

 Упоредите своје детињство са детињством ћерке и унуке?

Памтим срећно дјетињство, пуно њежности и породичне топлине, одрасла сам у породици у којој су родитељи брижно  и будно пропратили сваки сегмент мога живота  и настојим да такав однос задржим у своме дому. Са разликом да данашња дјеца имају пуно више слободе у сопственим одлукама од нас.Свако дјетињство је лијепо,под условом да су дјеца плод љубави.

Да ли је љубав једина нада за спас?

Стрпљење, смирење и љубав су једини пут до истине.

Трифко Ћоровић