У  амфитеатру Правног факултета у Београду, синоћ је представљена књига Бранислава Станковића и Александре Нинковић-Тасић „Дубровачки Срби – изгубљено наслеђе“.

Многобројна публика имала је прилику да чује неколико занимљивих запажања представљача Драгослава Бокана, као и ријеч самих аутора.

Кратким излетима у дуги вијек славног Дубровника, говорници су претворили једно београдско вече у освит сјећања на прву историјску српску Републику.  Млади студенти, међу којима многи нису ни чули за дубровачке Србе римскога закона, имали су част да успоставе, садјејством мисли и срца, давно покидану везу Београда са српским Дубровником. Док су представљачи говорили, пред нашим очима се ширио видокруг.

Прошле вечери, пред нашим очима, искрснуо је Дубровник: државник, трговац, књижевник, штампар и математичар. На овом Дубровнику, који смо угледали, није било туђинских барјака. Био је то град у стрмини, огрнут бедемима. И прво што видјех, бијаху старе тврђаве, оријашке тврђе, литице и гребени. Потом изрони град, прожет уским улицама и високим степеницама, над којим рука Светог Влаха смјерно бди, стољећима, чувајући његову дјецу од куге, глади и огња.  Непуна два сата промоције претворише се у сентиментално путовање кроз дубровачку прошлост.

Опет сам чуо глас Светог владике Николаја: „Херцеговина је вијековима обнављала дубровачку виталност.“ Није било много ријечи о његовом постању, али се наслућивао обрис једне панораме, коју сликовито преноси Лујо конте Војиновић: „Оно каменито море што зовемо Херцеговином, пошто је на махове створило височине, гудуре, провалине и кланце, одморивши се од брда до брда разгалином каквом, подиже се к југу још једном, као да ће небу под облаке, али се наједном спушта и шаље мору дуги вал. На сусрету ојачава се реса зимзеленим биљем: – то је Срђ и дубровачка обала.

На тој обали, на рубном простору иза којег се пружа узбуркана јадранска пучина,  у свега два километра обима, издалека тако мален, а огроман када се на њега крочи, сада је лежао разочарани Госпар – Дубровник. Када се сјетих његовог  херцеговачког залеђа, оног каменитог мора, за свега неколико тренутака изгубих слику бесмртне Републике. Пред мојим очима није био ни трговац, ни државник, ни писац нити математичар. Само једна тужна слика једног старог монарха у златним одорама, који се није питао ни са својим животом.  И гледајући ту слику Дубровника, пред чијим бедемима круже крузери и једрилице, у чијим улицама сједе Енглези, Њемци и Италијани, на чијем се Страдуну сада говори преименованим језикoм, – осјетих задах огромне празнине. Апсолутна већина његовог становништва били су Срби римокатолици. И сада, стољеће касније, од Срба римскога закона, није остао нико.

Остале су успомене да су ту били неки људи: један Гундулић, један кнез Пуцић, конте Војиновић, Матија Бан, Валтазар Богишић, Фабрис, Решетар, Грацић.. Сви они, за живота, били су Срби. Послије  смрти, усмрћени су по други пут. Њима је одузето право да буду Срби; забрањено је да буду упамћени као Срби. Наређено је да се њихова српска крв, њихова српска мисао, њихова српска мисија и српско дјело, – избришу из повијести. Тек кад су умрли, они су „постали“ оно што никада нису били. Суочавање са овом тужном и језивом чињеницом, оставља биљег на души српског народа. Ова рана боли више него да су Срби римскога закона, у Дубровнику, побијени. А није да нијесу убијани. Њих убијају свакога дана: убијају их хрватски квази-повјесничари, вршећи преименовање њихове народности; и убијамо их ми, својом толеранцијом, својим трпљењем, својом индиференцијом. Они их убијају чињењем, а ми нечињењем.

Пуних стотину година, српски интелектуалци у југословенској политичкој и културној елити, нису били ништа друго него саучесници у једном тихом, масовном злочину над сопственим, српским, народом. И данас, немамо смјелости да изустимо истину која нас дозива из свих тренутака у свим стољећима, говорећи да је Дубровник – прва српска република, да се у њему хиљаду година говорило српским језиком, да су његови житељи били Срби, да је његов чувени грађанин, кнез Медо Пуцић, средином деветнаестог стољећа писао да Дубровник нема никакве везе ни са Далмацијом, а камоли са Хрватском. Напокон, кад све то чујемо,  можемо  прихватити да  је 1939, стварањем Бановине Хрватске, први пут у својој цјелокупној  историји, Дубровник ушао у хрватске административне границе.

И након излагања уважених представљача, који су говорили о самој књизи, о природи наше историје, о догађајима и процесима који су славни Дубровник довели до националног слома, а његову културу, умјетност, архитектуру и духовност у вишедеценијско заточеништво, – чинило се да ће вече бити завршено са неколико питања из публике. У једном тренутку, за ријеч се јавила једна дама аристократског држања. Укомешана публика, спремна за завршетак скупа, одједном се утишала. Раскошним гласом који је допирао из дубровачке вјечности – из неуништивог духа дубровачког – госпођа је изговорила своје презиме. Пред нама бијаше потомак славног дубровачког писца, кнеза Ива Војиновића, – контеса Војиновић. Надахнуто и емотивно, грофица је говорила о својим прецима, о њиховом српству, о српству цијелог Дубровника, и напокон, у ријечима пуним топлине и поноса због објављење књиге о Дубровчанима, поручила је Србима да чувају своју нацију и своју вјеру православну. Контеса је потом изјавила своју захвалност ауторима, напоменувши:

„Ја имам грб и заставу своје породице. Имам и кључ града Дубровника. То је моје породично наслеђе.“

Излагање племените грофице Војиновић, испраћено је дуготрајним аплаузом. У гласу наше грофице – представнице дубровачке аристократије из једне  чувене властелинске куће – било је сагласје свих славних Дубровчана сабраних у једном тону, у једној поруци, у једној изјави искреног и истинског дубровачког српства, какво су чували и његовали Иван Гундулић, кнез Медо Пуцић, Валтазар Богишић, Матија Бан, Иво конте Војиновић, Лујо конте Војиновић, Милан Решетар, Антун Фабрис и многи други госпари дубровачки.

Синоћ нисмо само слушали наше представљаче. Ваљало је, између њихових ријечи, ослушнути трептаје мукле тишине која наступа нашим суочавањем са живом и мучном историјом. Могли смо чути, у амфитеатру, откуцај свачијег срца. И заиста,  свако је куцало српски, све јаче, снажније и поузданије,  за наше мило и љубљено српство дубровачко.