Милорад- Мишо Лазаревић, председник Удружења Срба из Коњица и њихових потомака у Новoм Саду за Слободну Херцеговину говори о активностима једног од најмлађих херцеговачких удружења у Србији

„Ој,Коњицу,мораћу те сликат,/заборавит не могу те никад“!

Предсједника Удружења Милорада-Миша Лазаревића питам шта је „носећа активност“двоипогодишњег постојања и рада Удружења? Је ли то она „камена књига“,како рече духовни пастир земље Херцегове, она „књига живота вјечнога“ звана Спомен-обиљежје страдалим од 91-95.године?
-Наша главна активност са којом се будимо и лијежемо свакако је чување традиције и обичаја овог парчета Херцеговине,дружење и његовање љубави према старом крају- према Коњицу Прењу, Неретви, Борачком језеру, старој коњичкој ћуприји ,окупљање земљака, а за многе нисмо ни знали да су свој нови дом пронашли у Војводини, односно Србији. Носећа активност, која нам служи на част, свакако је обнављање Капеле на Српском православном гробљу Мусала у Коњицу и подизање спомен обиљежја са именима 330 страдалих Срба Коњица, Јабланице и Прозора у протеклом отаџбинском рату.

Милорад Лазаревић у име домаћина дочекује епископа Григорија

Са благословом епископа Григорија, уз даноноћни труд коњичког пароха Милана Бужанина, који је предводио Одбор за изградњу, уз помоћ и доброчинство племенитих х људи и наших коњичких домаћина, сачували смо од заборава све српске жртве, цивиле и војнике, њих око 330, који страдаше од 1991-1995.године. Кажем „око“,јер листа није коначна, из Вишеграда су нам већ дописали још неколико испуштених жртава.

КЊИГА ЖИВОТА ВЈЕЧНОГА У књизи Спаса Самоуковића „У предворју 666 (пакла)“, издатој 1998.године  забиљежено је да је Борка Мркајић из Брадине највећи трагичар овога рата. Изгубила је 19 најмилијих! Страдали су: син Спасо, кћерка Мира, муж Саво, браћа, сестре, братова дјеца, дјеца од сестре, од дјевера. Укупно 19 рана на срцу.

МИ НА ЗЕМЉИ, РОД ВАШ, КЛИЧЕМО ВАМ У ГЛАС:

„МУЧЕНИЦИ ЖИВИ, МОЛИТЕ СЕ И ЗА НАС“!-

Ово је уписана порука Удружења Срба из Коњица која прати мермерне плоче са именима незаборава у Спомен капели.

Да се не заборави-330 имена страдалих Срба из Коњица

И заиста, било је и тужно и достојанствено на скупу коњичких Срба тог 10. маја ове године, када је Владика Григорије са свештенством, освештао обновљену Капелу коју је 1929.г. подигао Хаџи Илија Лазић. Дошле су представнвици Владе РС, Федерације и БиХ, дошле су мајке и синови са сузом у оку и болом у души. А као вјечита опомена- Капела обложена спомен плочама са именима страдалника. Из породице Куљанин преко 40 жртава,Ћеће за двадесет, Мркајића-десет… Глигоревић, Голубовић, Магазин, Манигода, Шиниковић, Сарић, Килибарда, Жужа, Ђогић, Вујичић… Без мушких потомака остале су породице Страхиње Живака, Милисава Грађића, Марка Нинковића, једна породица Куљанин.

Књига живота вјечног у Спомен капел

У Коњицу је до 1991.године живјело близу 8.000 или 17% Срба,сада их има једва 200 душа, углавном старијих. Ово мјесто, а посебно мученичка Брадина, један је од симбола српског страдања у Другом и Отаџбинском рату. У порушена села мало се ко вратио.

ВЕЧЕ КОЊИЧАНА 28.11 У ЗРЕЊАНИНУ -Претпрошле године одржали смо Коњичко сијело у Новом Саду, потом прошле године у Београду, а ове године за 28. новембар заказали смо завичајно вече у Зрењанину, посвећено 70 година колонизације Херцеговаца у Војводину. Припремамо садржајан културно-забавни програм, јер добар број нашиих земљака живи у Равном Тополовцу, Лазареву, Житишту, Сечњу, Сакулама и другим банатским мјестима – појашњава Лазаревић.

Реконстукција Капеле и подизање спомен обиљежја, по пројекту архитекте Нова Кртолице,  инвестиције „тешка“ је близу 30.000 КМ, а нису изостали прилози Коњичана расијаних од Аустралије до Канаде.Чак је и општина Коњиц са симболичним средствима учествовала у овој акцији. Преостала средства уложиће у обнову Цркве Св.Василија Великог у Коњицу, која догодине обиљежава 130 година постојања, вјере и молитве.

Коњичка ћуприја

-Иако међу најмлађим завичајним удружењима, већ сте уважени члан Координационог одбора херцеговачких удружења у Србији. Чини се да сте препознати као вјерни чувари традиције и херцеговачких коријена,јер Коњичани су вазда били добри домаћини,националне памтише и радише?
-У Херцеговини често кажу да је „Коњиц у Босни“, а у Сарајеву су нас признавали за „чистокрвне Ере“. Па, ми смо земља Светог Саве и Светог Василија Острошког. Из моје родне Бијеле су људи некада пјешке преко Невесиња ишли под Острог на поклоњење Светитељу. У последњем рату Српска општина Коњиц се преко Борака наслањала на Невесиње, а већи дио Коњичана се борио у Другој лакој бригади Херцеговачког корпуса. Додуше, ми смо оно „И“ које повезује Босну И Херцеговину, ми смо последња капија- кад су Херцеговци у свијет селили и прва добродошлица – кад су се у завичај враћали. Многе су генерације одрастале су уз пјесму „Дјевојака са Неретве“: „Стан Неретво, стани водо..“
Направили смо базу података, иако не потпуну, па се рачуна да само у Новом Саду живи 100 коњичких породица, у Војводини око 600, док у Србији та бројка износи до 1.300 српских породица српских из коњичког краја.

Црква Св.Василија Великог у Коњицу

 Тако говори угледни предузетник и хуманиста Мишо Лазаревић, који сваки одлазак у Коњиц искористи да скокне до родне Бијеле, а сваке друге недјеље по Илиндану одржава се служба Божија у Капели на мјесном гробљу. Ове године Лазаревићи су били домаћини. Њихове дјевојке су везаност за тај „лакат Неретве“,гдје је „на Прењу снијег,а у долини цвијет“ и припадност земљи Херцеговој, исказивале пјесмом:“Мене мајка за Босанца гоји, не дајте ме, Херцеговци моји!“

Текст: Миливоје Бештић