Душан Пејић из Сребренице студент је генерације на Универзитету Источно Сарајево и најбољи студент Катедре за србистику Филозофског факултета на Палама од његовог оснивања, на којем је прије неколико дана стекао звање професора српског језика и књижевности са 59 десетки у индексу.

Других оцјена није било, нити поништавања испита током студија. Тако је потврдио резултате из основне школе и Гимназије које је завршио у Сребреници као ученик генерације.

Пејић каже да је студиј за српски језик и књижевност на Филозофском факултету на Палама уписао са намјером да оствари жељу која му се јавила још у петом разреду основне школе.

- Задовољство је студирати оно што се воли, а нарочито кад ти предају еминентни стручњаци каквих је на Катедри за србистику много, од којих су неки и академици. Са основних студија носим лијепе успомене и врло позитивна искуства - рекао је Пејић за Срну.

Он каже да су га књижевност и српски језик интересовали од поласка у школу, а његови литерарни састави објављивани су у дјечијим часописима. То му је развило интересовање за литературу, те се у тим областима усавршавао и мимо редовне наставе у школи, из чега је проистекло одлично предзнање са којим је дошао на факултет.

- Знао сам шта и колико знам, шта волим, који су ми афинитети и циљеви у животу, па могу рећи да сам био у потпуности сигуран у себе на почецима овог дивног путовања кроз српску филологију. Вјеровао сам у себе, био сам спреман на предан рад и очекивао сам да ће ми и успјеси бити у складу с тим, али никад ми није био циљ да имам све десетке, нити сам се тиме оптерећавао - наводи Пејић.

Он истиче да му је жеља увијек била да сазна што више, да уђе у материју и ако је могуће покаже своју креативност, док су оцјене долазиле саме по себи.

- Кад некој области приступите ваљано и темељно и када је добро упознате, мора се пронаћи и њена чар. Ту сам чар успио пронаћи у готово сваком србистичком предмету, како књижевном тако и језичком. Али, ако бих се опредјељивао шта ми више "лежи", онда је то језик - истиче Пејић.

Он каже да, будући да је гуслар, један од најдражих предмета му је била народна књижевност, у коју је уроњен још од раног дјетињства.

Пејић наводи да одмор од учења проналази у својој старој љубави - гуслама и изворном пјевању.

Још као основац почео је да пјева уз гусле, учествовао је у бројним културно-духовним и меморијалним програмима, освајао награде на такмичењима младих гуслара Републике Српске и успјешно водио гусларску школу у Сребреници.

Од дјетињства је заволио народне епске пјесме и приче и то му је развило љубав за народно усмено стваралаштво, па се опредијелио да студира српски језик и књижевност.

Родитељи, који су у егзодусу иселили из околине Сарајева, вољели су пјевање уз гусле, па је често слушао касете, што му се допало, након чега је и сам почео да пјева уз тај древни инструмент.

Душан је узео гусле у руке као осмогодишњак, на Божић прије 15 година. Пробао је да пјева уз мале, старе расушене гусле, које су шкрипале. Замолио је оца да му обезбиједи нове и веће.

У Душановом случају обистинило се српско народно предање и вјеровање да је све послове добро почињати на Божић како би били успјешни и на добробит.

Од тада се готово свакодневно дружи са гуслама које су му постале вид релаксације од студентских обавеза.

По доласку на факултет на Пале постао је члан Гусларског друштва "Старина Новак" и изворне пјевачке групе у Културно-умјетничком друштву "Младост", у којима је био активан током четворогодишњег студија, а намјерава им остати вјеран и током мастер студија који је већ уписао.

Редовно учествује у хуманитарним програмима, на смотрама гуслара и епске поезије, те академијама и културним и меморијалним програмима посвећеним обиљежавању значајних догађаја из српске историје.

Душан истиче наступ пред више хиљада грађана и тројицом српских владика приликом обиљежавања 1.700 година Миланског едикта 2013. године у Скеланима и на међународној смотри фолклора у Прагу, те учешће на академијама поводом обиљежавања 100 година од завршетка Великог рата и овогодишњем обиљежавању годишњице егзодуса сарајевских Срба у Источном Новом Сарајеву и на Палама.

Такође, учествовао је и добио бројне награде на школским, општинским и републичким литерарним конкурсима и такмичењима из српског језика, те квизовима. Радови су му објављивани у више ђачких и других листова.

Његов литерарни рад о теми "Сарајевски атентат" проглашен је најбољим на конкурсу за средњошколце из Републике Српске 2014. године, а на исту тему освојио је друго мјесто са једним школским другом за видео-презентацију.

Пише епске пјесме које су објављиване у више часописа. Аутор је "Пјесме о ћирилици" коју су неки професори књижевности оцијенили изузетном, а изводио ју је на више академија, промоција, трибина и округлих столова посвећених борби за очување српског писма.

Та пјесма објављена је у више часописа, а као студент објавио је и један научни рад.

"Наравно, главна релаксација ми је моје друштво, стечено највећим дијелом баш током студија, са којим никад није недостајало ни забаве, ни шале, ни журки, ни излазака", истиче Пејић.

Професор на Катедри за србистику Саша Кнежевић каже да нико прије Душана није имао све десетке у индексу на овој катедри. "Кад год је Душан одговарао на испиту имао сам осјећај као да се труди да не покаже све што зна, да не увриједи професора и колеге", додаје Кнежевић.

Он истиче да је за њега посебно упечатљиво остало заједничко путовање на Свету Гору овог љета, гдје су на путу ка манастиру Хиландар свратили на војничко гробље "Зејтинлик" на којем је Душан старини Ђорђу, који деценијама брине о том гробљу, отпјевао једну пјесму уз гусле, након чега је овај заплакао.

Душан каже да је од себе увијек очекивао много, прије свега у погледу рада, а не циља и резултати су долазили сами по себи као плод тог рад.

Он очекује да ће након мастер студија пронаћи посао у струци, адекватан његовом знању и звању, који ће му омогућити даље напредовање и усавршавање.