Нови број јединог херцеговачког е-магазина посвећен је вођи Херцеговачког устанка. У овом броју о великом неуморном борцу за Слободну Херцеговину пишу и говоре: владика Григорије, Славко Вучуревић, Радован Ждрале, Милован Витезовић, Слободан Бобан Драшковић, Јово Радош и Ристо Дангубић, председник МЗ Гајдобра који је и иницијатор идеје о подизању споменика. Такође, само на СХ можете прочитати рукопис Јована Накићеновића из 1874. године који представља капиталну историјску грађу тога времена.

Пред вама је нови број јединог херцеговачког електронског магазина. Овог пута број је посвећен Луки Вукаловићу, Херцеговцу који нам је оставио залог да слободу – оно што садржи и име овог магазина – волимо највише на свету.

Први пут, у електронској форми, објављујемо рукопис његовог савременика Јована Накићеновића. Овај рад није обиман, али је многим историчарима послужио као основно полазиште за истраживања тог доба и зато је његова вредност изузетна.

Васкрсавање Лукиног лика и дела важно је да бисмо у данашњем времену, у коме се све мери новцем и личним интересима, покушали да повратимо изгубљени осећај за оно што је најбоље у људској души.

Лука Вукаловић је онај на кога би, да је среће, требало да се угледају и данашњи политичари. Међутим, поредити самозване данашње „вође“ неких политичких странака који се ради „програмских интереса“ најчешће добро уновче и име великог херцеговачког војводе Луке Вукаловића – потпуно је неумесно.

Луку је изабрао народ, а он је, занемарујући личне интересе, као свој највећи задатак поставио борбу за слободу свог српског рода. Нажалост, и у његово време друштво је било склоно сплеткама, преварама и манипулацијама. И тада су се правиле рачунице, и тада се дешавало да брат изда брата.

Чињеница да је данас Лука Вукаловић далеко од своје Херцеговине требало би да пробуди тежњу нове генерације да се потруди да га врати на камен који га је прославио.

У овом времену научили смо да се ратови не губе на бојним пољима већ у нашим главама. Нико нас не тера да се одричемо наше српске традиције, корена, културе, писма, а ипак многи то добровољно раде.

У Лукино време знало се ко продаје „вјеру за вечеру“. У међувремену цена је пала.

Сада се неки јавно хвале како су “за баклаву” нашли пут до „модернијег концепта“ и успут променили име, писмо и (визуелни) идентитет. Ако је историја учитељица живота, давно је требало научити да то није залог који нам је оставио велики херцеговачки војвода.

Подизањем споменика у Гајдобри, Зупцима и Требињу буди се нада да ћемо ипак сачувати не само успомену на великог херцеговачког хероја већ и обновити поуку да слобода не долази сама. За њу се треба борити!

Трифко Ћоровић

Нови број прелистајте ОВДЕ

НАПОМЕНА: Апликација не подржава платформе за мобилне телефоне