Do kraja 21. veka čista voda će postati jedan od ključnih strateških resursa, zbog nje je ubijen i pukovnik Gadafi, ne zbog nafte.

Nakon što je 1969. godine Gadafi srušio vlast kralja Idriza, a potom uspostavio vojnu vlast, krenuo je sa istraživanjem Libije koja je jedna od najtoplijih i najsuvljih država na svetu.

Postoje oblasti u kojima kiša nije pala nekoliko decenija, a na manje od 5% zemljišta ima dovoljno padavina za stabilnu poljoprivredu.

Sredinom 70-tih godina istraživani su naftni izvori u jugoistočnom delu Libije, tada je pronađeno ogromno jezero kvalitetne pijaće vode.

Brod za seizmička istraživanja otkrio je da akviferi sadrže 20 000 kubnih kilometara najčistije pijaće vode 600 metara ispod zemlje, skladišćene pre 30 000 godina u vreme poslednjeg ledenog doba dok je Sahara još bila pod umerenom klimom.

Znao je Gadafi da je pronalazak podzemnih jezera u zemlji gde je voda traženija od nafte pun pogodak.
Pukovnik je tada izjavio da će napraviti osmo svetsko čudo.

Cilj mu je bio da se iz podzemnih jezera cevima ispod Sahare voda doprema do Tripolija, Bengazija, Sirta i drugih mesta koja su u Libiji gotovo sva grupisana duž meditiranske obale, sa mogućnosti proširenja na Čad, Sudan, Niger i Egipat.

Osim da napaja svoj narod vodom, podzemna reka je prema Gadafijevoj viziji trebala da učini Libiju nezavisnom od uvoza hrane i vode i da njena teritorija bude zelena kao zastava Džamahirije.

Zapadne sile su odmah ovaj projekat nazvale "hobijem besnog psa i projektom sujete."
Gadafi je još '83. godine predvideo da će ovo njegovo remek delo inženjeringa postati najveći trn u oku svetskih moćnika.

Ovo remek delo inženjerstva i životni san Gadafija počinje da se realizuje 1984. godine kada pukovnik polaže kamen temeljac u fabrici za izradu cevi u Bregi.

Hiljade radnika rade na projektu Velike veštačke reke, od kojih su mnogi bili i iz bivše Jugoslavije.

Za prvih 10 godina iskopano je 1 300 izvora na dubini od 500 metara.
Prvi krak reke sa svežom vodom kroz sistem cevi dug 2 800 kilometara stiže u Tripoli 1996. godine.
Nedugo zatim svežu vodu dobijaju Bengazi, Sirt i ostali veći gradovi.

Oko Bengazija sledeće godine odmah počinju da se zelene mladi vinogradi, poljoprivrednici dobijaju subvencije i vodu po povoljnoj ceni.

Kako je Libijska centralna banka bila u stoprocentnom vlasništvu države i sve je finansirano beskamatnim kreditima, Gadafi je nastavio da širi svoju veštačku reku kroz cevi prečnika 4 metra, koje su sprečavale da voda ispari u pustinji.

UNESKO je 1999. godine nagradio Gadafija i projekat Velike veštačke reke za značajan naučni doprinos u navodnjavanju suvih područja.

Svetska banka odmah usvaja politiku privatizacije izvora vode i naplatu po tržišnoj ceni, koja će varirati u skladu sa zakonom ponude i potražnje.
Odjednom, Gadafijeva Velika veštačka reka postaje bitan deo te slagalice.

Do 2011. godine Gadafijev sistem Velike veštačke reke se razgranao na preko 4 000 kilometara podzemne mreže preko koje se pitkom vodom snabdevalo 70% stanovništva Libije.

Gadafi je do ovog trenutka u svoj projekat najvećeg sistema za navodnjavanje na svetu uložio 30 milijardi dolara.
Plan je podrazumevao da poslednje dve faze Velike veštačke reke budu završene 2025. godine, kad bi sistem za navodnjavanje kultivisao 155 000 hektara pustinje.

Libija bi tada postala nezavisna od uvoza hrane i vode.
Uz obilje svoje čiste vode, uz bogate izvore najbolje nafte i stabilnu privredu, Libija bi postala nezavisna od drugih i pojačala bi svoj uticaj u svetu.

Gadafi svoj plan Velike veštačke reke nije uspeo da završi zbog jednostavnih okolnosti, ubili su ga.

"Humanitarna intervencija" je od jake i stabilne države napravila zmijarnik rata i poprište stradanja.

NATO je 22. jula 2011. godine krenuo sa vazdušnim napadima na Bregu.
Najintenzivnije udare vršio je na fabriku u Bregi koja je proizvodila masivne betonske cevi za sistem Velike veštačke reke i bila je jedina takva u Libiji.

Ovaj napad je uništio i vitalni deo mreže i izazvao je humanitarnu katastrofu ogromnih razmera.
NATO je tako direktno prekršio pravilo 54 Običajnog prava oružanih sukoba, koje kaže da je "zabranjeno napadanje, uništavanje, uklanjanje objekata koji su neophodni za preživljavanje civilnog stanovništva."

NATO se kasnije pravdao da je fabrika korištena za skrivanje vojnog materijala.

Libija danas ima dve vlade koje se ne priznaju među sobom, nema centralnu vojsku, nema policiju, a svaki lokalni grad ima svoju lokalnu miliciju.

Možemo reći da Libija danas umesto jednog Gadafija koji je skinut sa vlasti ima desetine malih Gadafija koji nastavljaju neku svoju borbu.

Zanimljivo je to da se u Gadafijevom inženjerskom timu našao i jedan Hercegovac, Osman Pirija.

Pirija je rođen 1926. godine u Stocu, bio je veliki intelektualac i vizionar.
Želja mu je bila da Hercegovinu punu zmija i kamena pretvori u plodno zemljište.

Počeo je raditi na projektu izrade ogromnih pumpi koje bi iz doline Neretve izbacivale vodu na Dubravsku visoravan.