U autorskom tekstu “O licemerju” episkop diseldorfsko-njemački Grigorije istakao je da je “licemerje duhovni kukavičluk” i da “lažljiva usta i licemeran život svedoče ljudsku pomračenost” ali i to da je “licemerje greh protiv istine i iskrenosti i da se zato uvek skriva iza laži ili poluistina”.
„Čuvajte se kvasca farisejskog, a to je licemerje“, podsjeća vladika.

Pročitajte tekst vladike Grigorija.

Nijedan greh nije Hristos silnije izobličavao od licemerja. Zaista, nijedan greh tako očigledno ne projavljuje demonsko posunovraćenje čovekove ličnosti, kao što to čini licemerje. Dok druga sagrešenja potiču ili od nekog nesvesnog pokreta pale prirode, ili od zle navike, ili od strasti koje čovekom ovladavaju, licemerje je uvek svesno, proračunato pristajanje na zlo i na neki način „predumišljaj“ mnogih drugih zala koja njime započinju i njime se krunišu.

Licemerje je greh protiv istine i iskrenosti i zato se uvek skriva iza laži ili poluistina. Ono je greh ljudi koji žive i delaju iza leđa drugih, hraneći se klevetama, ogovaranjima i podozrenjima. Zato ogovarači i klevetnici nikada ne govore licem u lice, jer lice čoveka je – o tome smo već govorili – uvek sud nama i sud nad nama.

„Čuvajte se kvasca farisejskoga, a to je licemerje“ (Lk. 12,1), govorio je Gospod svojim učenicima. Jer „to malo kvasca sve tijesto ukiseli.“

Čovek pokretan licemerjem uvek se kreće u močvarnim i tamnim dubinama ljudske prirode, gazeći tako dostojanstvo i svoje i drugih. Zato licemerje neretko vodi ka najtežim gresima.

Licemeran čovek je nesposoban i nespreman da svoje lice, dakle – svoje biće, pruži i okrene svecelo, bezrezervno, ka licu drugog. Uvek proračunato, uvek mereno i „krojeno“ prema sopstvenoj skrivenoj nameri, njegovo lice je – bezlična maska. Zato je licemerje ne samo dvolično već, u svojoj udaljenosti od Onoga u Čijoj svetlosti vidimo svetlost, uvek pomračeno, tamno i potpuno bezlično. Dvoličnost, konačno, vodi u bezizlaznost, jer sam nosilac te maske kad-tad će morati sebi da postavi pitanje: ko je on ustvari?

Licemerje, bez sumnje, svoju hranu traži na njivama laži.

Ava Dorotej, veliki nastavnik duhovnog života, govorio je da laž nije samo i jedino izgovorena neistina, i da se, osim u reči, može lagati i mišlju, ali i životom. Treba znati da nijedno zlo, nijedna neistina, čak ni sam đavo koji je „otac laži“, ne mogu prevariti čoveka ukoliko ne uzmu lik vrline. I Apostol Pavle govori u Svetom Pismu da se „i sam đavo pretvara u anđela svetlosti (2Kor. 11,14).

Naš veliki pisac i mislilac Ivo Andrić, čovek složenog života ali svakako bogatog iskustva napisao je: „Kad vidiš ovako čoveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže, hitra i slatka na reči, koji ti nudi što mu ne tražiš, odobrava što kažeš a ostaje pri onome što je namislio, znaj da je bestidnik i bezdušnik, i kloni ga se koliko možeš.“

Najočiglednija projava licemerja, ne samo u ovo naše vreme već i u sva vremena, jeste ljudska sklonost ogovaranju, tj. lažnom svedočenju na bližnje svoje u njihovom odsustvu.

To tako očigledno odsustvo ljubavi pomračuje i truje ne samo one koji to (ne)delo tvore, već i one koji su pasivni slušaoci, koji se ćutanjem saglašavaju i naslađuju. I tada i tako stradaju mnogi, i mnogi trpe štetu.

Ova očigledna pomračenost izraz je jedne suštinske duhovne neslobode, jer sloboda je svojstvo ličnosti, dakle svojstvo onoga ko svoje lice ogleda u licu drugoga, jasno i iskreno. Bežanje od lica drugoga, tj. skrivanje od sopstvenog odraza na njemu, projavljuje veliko duhovno siromaštvo.

Čovek koji gazi Lik Božiji u onome koga kleveće, uvek je čovek skučen i teskoban, zatvoren u sopstvenom malom svetu samoobmane; to je čovek za koga Apostol Pavle sa pravom kaže: „Vama nije tesno u nama, nego vam je tesno u srcima vašim“ (2Kor. 6,12). To je čovjek tužan i zlokobno mračan; to je biće bez radosti.

Za onoga ko licemerno živi drugi je uvek prepreka, pretnja, opasnost, a nikada brat, nikada sastavni deo njegovog bića, nikada saputnik i sapatnik na putu spasenja.

Takav u sebi nema blagodati Božije koja nam daje život, jer Bog je istina a licemjerje je život u laži. Ono je duhovni kukavičluk, koji se skriva iza podozrenja ili laskanja. Ono je suštinsko okretanje leđa životu i odbijanje da se život prihvati kao što jeste: sapostojanje, saradnja, smireno svdočenje Istine hođenjem u svetlosti Lica Božijeg a pre svega radost i nada na život večni.

Licemerje, kao zla i zlokobna naklonost duše, za svoje najubojitije oružje ima upravo reč ljudsku. Ono što bi trebalo da je organ slovesnosti, bogolikosti, posebnosti čovekove spram sve tvorevine, tako postaje organ i oruđe zlobe, lukavstva i svake laži. U Svetom Pismu stoji: „Ako neko u riječi ne griješi, taj je savršen čovjek, moćan je zauzdati i sve tijelo“(Jak. 3,2). Zaista je jezik „mala vatra, a kako velike stvari zapali“(Jak. 3,5). A još u starozavetno vreme, premudri car Solomon je govorio: „Pokrivaju neprijateljstvo usne prave, a koji iznose ogovaranja najnerazumniji su. U mnogom pričanju nećeš izbeći greh, a čuvajući usta svoja bićeš razuman“ (Prem. Sol. 10.gl.).

Lažljiva usta i život licemeran ogledalo su unutrašnje pomračenosti čovjekove, jer usta uvek govore „od suviška srca.“

Takav čovjek pokazuje duboku podvojenost i razorenost svoje ličnosti. Ne može se sopstveni identitet graditi na poništenju tj. negiranju ličnosti drugoga, a naročito ne na prljanju lica drugog. Naprotiv, drugi je temelj na kome taj identitet treba graditi. Vreme u kome živimo sve otvorenije projavljuje očiglednu devalvaciju duhovnih i uopšte životnih vrednosti. Sve češće postavljaju se pred nas ciljevi koji to nipošto ne bi smeli biti. Čovek je sve naviknutiji da živi sam, nemajući pritom svest o tome da je takav život – pritajeno lagano umiranje. Dugo promovisani individualizam pokazuje se kao veliki promašaj, ili kao uspešno izveden projekat pun tuge koja vodi u smrt.

Potrebno je oživeti i neprekidno oživljavati u sebi svest o tome da jedino merilo našeg života, delanja i svih naših odnosa treba da je Hristos, Koji je Put, Istina i Život.

Pobuniti se protiv laži u sebi i oko sebe, i živjeti i hoditi u istini. Razmisliti o rečima nadahnutog jevanđelista koji govori: „Ako li u svetlosti hodimo, kao što je On Sam u svetlosti, imamo zajednicu jedni sa drugima“ (Jn. 1,6-7). Jedino tako, ne zaboravljajući ovu neboparnu, gromku reč Spasiteljevu: „Čuvajte se kvasca farisejskog, a to je licemerje“, možemo steći nadu da će na nama, iako smo ljudi koji u svetu žive i greše, počinuti Car Nebesni, Utešitelj, Duh Istine Koji će nas očistiti od svake nečistote i spasiti duše naše.