Прошао сам пола свијета, видио и проживио свашта, људи ме поштују у Канади, гдје већ деценијама живим, али кад замирише природа и чујем цвркут птица у родним Долима, пожелим да тај тренутак вјечно траје.

Тако је своју причу за “Глас Српске” почео Радован Дангубић, старина који гази осму деценију, а ових дана се, још једном, вратио у родни крај, у Билећу и Херцеговину. Међутим, овај пут не сам, него са сином, снахом и двоје унучади, који су први пут у земљи својих предака и са сузама у очима дошли у Дола, родно село свог дједа.

- Џаба све, гдје год сам ишао, увијек сам о Херцеговини маштао. Иако у Канади добро живим, постоји нешто што човјека вуче тамо одакле је потекао. Како године пролазе тај осјећај је све јачи - каже Дангубић.

Посебно га, каже, радује чињеница да су његови потомци исказали жељу да превале толико километара и дођу да посјете огњиште предака, о којем ће, нада се Дангубић, причати када се врате у далеку Канаду. Свиме што је видио у дједовини, одушевљен је и његов син, Миодраг.

- О Доловима и Херцеговини чуо сам из очевих прича. Иако је цијели мој живот у Канади, породица и посао, увијек је постојала жеља да дођем и видим. Ево, након толико година и остварила се - каже Миодраг.

Дангубић сениор, је крепки и виталан старац од 76 година чија је животна прича је у ствари пресликана животна судбина Херцеговца којег живот није мазио и пазио, него на њега оставио јак печат судбине.

- Живот је тако хтио, а Бог одредио да оца Раду први пут видим у 25. години када сам отпутовао у Канаду код њега. Нити сам ја могао код њега, а није ни он код мене. Отац је као млади припадник Југословенске војске у отаџбини заробљен 1943. и пребачен у Италију у заробљеништво, а послије рата отпутовао је у Канаду гдје је, туговао за родном грудом - каже Радован.

Прича да је имао три мјесеца, када му је отац отишао, а да је идеја о састанку и виђењу са њим из године у годину јачала.

- Ријетко смо контактирали, али жеља да видим оца у мени је буктала. На једном сам одлучио или код оца или у црну земљу. Никоме ништа нисам говорио, дуго сам размишљао куда и како и одлучио, преко Словеније. Отац је платио авионску карту и све трошкове - каже нам Радован.

Сусрет на аеродрому у Торонту био је посебно потресан. Чича Радован нам говори да га је дочекало тридесетак припадника српске емиграције, а испред њих са сузама отац Раде. Загрљај је трајао пола сата, сјећа се Радован, а сузе су се слијевале низ лице, баш као сада на родном прагу, гдје одавно не диме оџаци. Те вечери, прича он, као да се у Торонто Херцеговина преселила, одјекивале су пјесме, чуле се гусле... Комшије су се буниле, полиција три пута на врата долазила, а Херцеговци су пјевали...

- Овдје је моја кућа, ту моје срце живи. И драго ми је кад видим да се моја унучад, која одлично говоре српски језик друже са дјецом у Херцеговини. Онда знам, враћају се у родни крај и знам да ниједна мука није ни довијека нити је залудна била. Знам да мој отац с миром почива знајући да је Херцеговина и Република Српска постала и остала наша матица - рекао је  Дангубић.