• Шта би се догодило када би Москва одлучила да обнови царевину. Најозбиљнији кандидати за царску круну могли би да буду Дмитриј Романов, праунук краља Николе, и Владимир, унук Александра Првог Карађорђевића

Ако би се ових дана у Русији васпоставила монархија, у центру пажње свеколике јавности било би ко би засео на царски трон. Ако пођемо од претпоставке да садашње шефове руске државе не занима престо, онда би то морао да буде неко од чланова породице Романов, која је збачена пре 98 година. Царизам у Русији је практично сишао са историјске сцене у недељу, 2. фебруара (11. марта по новом календару) 1917. године. Тог дана цару Николају II је саопштено кратко и недвосмислено: „У престоници је анархија. Власт је парализована“.

Следе бурни дани који ће у историји остати запамћени као Фебруарска револуција и који нису прошли без људских жртава. Цар Николај Романов је био суочен са немилосрдном истином да мора да уступи престо свом, десет година млађем брату, великом кнезу Михаилу Александровичу. Међутим, велики кнез Михаило је већ сутрадан одбио да ступи на престо, а за њим су то, један по један, учинили и остали чланови вишевековне царске куће Романова.

Како су даље у Русији текле историјске промене, добро је знано, али да подсетимо, цара Михаила бољшевици убијају 13. јула 1918. године у Перму, а неколико дана касније, у ноћи између 16. и 17. јула, на вест да се белогардејци приближавају сибирском граду Јекатеринбургу (од 1924. Свердловск), Обласни бољшевички комитет доноси одлуку да се ликвидирају бивши цар Николај II, његов син Алексеј, чланови уже породице и више блиских рођака који су се ту затекли са њим. Међу ликвидиранима је био и царев брат од стрица, велики кнез Иван Константинович Романов, зет краља Петра I Карађорђевића. Иванова супруга Јелена, кћи краља Петра I, срећом је тада била у другом крају Русије, одакле је, уз помоћ српског посланика у Петерсбургу, др Мирослава Спалајковића, и уз благонаклоност Троцког, успела да се са децом склони у Француску, где је и умрла у Кану 1962. године. Наиме, када је почетком прошлог века Троцки протеран из Русије, није хтела да га прими ниједна европска држава осим Србије. Троцки то никад није заборавио.

Принц Владимир Карађорђевић

У изгнанству преживелих Романова није било мало, и наравно спорили су се око првенства на царски престо. Главни ривали су били Николај Николајевич млађи и Кирил Владимирович. Да је којим случајем Николај Николајевич млађи повратио престо и васпоставио монархију, руска царица би била Анастасија, која је заправо била црногорска принцеза Стана, ћерка црногорског краља Николе Петровића. Но, Николај Николајевич млађи је умро у избеглиштву 6. јануара 1929. године у Антибу, а Стана, принцеза црногорска, а потом велика руска кнегиња и несуђена царица, надживела га је шест година.

Његовом смрћу престао је спор око првенства за руски престо. Од тада до своје смрти номинални претендент на круну Романових је био Кирил Владимирович Романов (1876-1938). Своје право на руску круну Кирил Владимирович је заснивао на чињеници да је по мушкој линији најближи рођак убијеног цара Николаја II, који му је био брат од стрица. Кирил Владимирович је имао две кћери, Марију и Киру, и сина Владимира. Син Владимир је до смрти (25. априла 1992) као законити претендент, словио за главу царске куће Романових.

Иза Владимира је остала кћи Марија, рођена у Мадриду 1953, која се 1976. године удала за принца Франца Вилхелма од Пруске, од кога се после 10 година развела. Како у овом браку није било деце, по природи ствари, право на престо могу имати и деца Владимирових сестара Марије и Кире.

Принц Дмитриј са супругом и председником Путином

Марија је имала седморо деце, а трећа по реду је принцеза Кира од Лајнингена, која се удала за – принца Андреја Карађорђевића. Краљевић Андреј са Киром има синове Владимира (рођен 1964) и Димитрија (рођен 1965) и кћер Лавинију (рођена 1962). Очигледно да је у овој грани потомака Романових, у најужем кругу личности које могу с правом да рачунају на престо и Владимир Карађорђевић.

Николај II Романов спасао је српску војску

На скупу Романових, одржаном у Паризу 31. децембра 1992. године, за свог челника изабрали су великог кнеза Николаја Романовича Романова, који се за живота никад није отимао да буде претендент. Николај је преминуо 15. септембра прошле године у 91. години. Кажу да је Николај обожавао бабу, од које је наследио гордост и озбиљност. А његова баба је била главом Милица Петровић, друга кћи црногорског краља Николе, која се удала за Романова. Николај је имао млађег брата Дмитрија, који је овог лета био у жижи светске јавности када је крајем августа ове године посетио Крим и изјавио да је то полуострво одувек био важан део Русије.
Југословенска и српска јавност је први пут чула за принца Дмитрија када је, у име куће Романових, био на Цетињу 1989. године, на преносу и сахрани краља Николе Петровића. Дмитриј је рођен 1926. године у Антиби, на југу Француске. Живео је и радио је у Француској, Италији, Египту и Данској.

ТАКО долазимо до одговора ко би се нашао на руском царском престолу. Био би то Дмитриј Романович Романов. Међутим, Дмитриј, као ни његов старији брат Николај, никада није показивао амбиције да буде на челу Романових. Директни потомак цара Николаја приликом летошњег боравка у Русији је то потврдио изјавом: „Ја не претендујем ни на шта друго осим на право да будем користан Русији“.

Из свега може да се закључи како су хипотетичке шансе Владимира Карађорђевића да заседне на руски трон и даље велике. Тим пре што време ради за њега јер је његов рођак Дмитриј зашао у деведесету годину.

ЋЕРКЕ КЊАЗА НИКОЛЕ ПРЕУЗИМАЈУ ДВОР

Милица и Анастасија су преузеле руски двор

Милица Петровић, ћерка црногорског књаза Николе, удала се 1889. за Петра Николајевича, млађег сина великог кнеза Николаја Николајевича и унука императора Николаја II. Њен супруг био је брат од стрица тадашњег руског цара Александра III, кога је 1894. наследио најстарији син Николај II. Посебно је била блиска са супругом Николаја II, Александром Фјодоровном.

Милица и њена сестра Анастасија су похађале најелитнију школу за девојчице и девојке царске Русије и то им је омогућило познанства са руским и европским аристократима.

Када је њена мајка Милена, маја 1889. године, добила телеграм о веридби, готово да ни сама није могла да поверује.

Тих дана у Црној Гори се славило, значај веридбе је изједначен са великом победом над Турцима у Грахову, па чак и као нека врста историјске компензације за косовску трагедију.

– Без иједне капи крви биљежи се 17. мај 1899. међу велике народне празнике, међу најславније побједне дане народа црногорског – писали су у загребачкој „Просвјети“.

Новосадски „Браник“ овако је прокоментарисао поменути догађај:

– Црногорска династија, која је до данас била попреко гледана од старих династија, мада је својим јуначким прецима и владавином од двеста година стекла равноправност, данас се уздиже, ступа у сродство са руском династијом и постаје тиме међу јевропским династијама призната као једнака.

Милена је добила телеграме честитке од Франца Јозефа, краљице Викторије и, наравно, руског царског пара.

Месец дана касније и будући зет се обрео на Цетињу, а 7. августа одржана је свадба на којој су били руски цар и царица, а не зна се број престолонаследника, принчева и принцеза, дипломата… Била је то сензација о којој су писале све европске новине.

Убрзо по Миличином венчању удаје се и њена сестра Анастасија за кнеза Георгија Максимилијановича Лајхтенбершког Романовског. И одмах је по Петровграду кренуо шапат да ће „Црногорке“, како су их тада прозвали, преузети руски двор. У овом трачу било је и истине. „Црногорке“ ће убрзо у царске одаје довести чувеног пророка и распусника Григорија Распућина, који ће потокопати темеље Романових.

Извор: Новости.рс / Иван Миладиновић