“Новости” у Мишчићима, у Дежевској долини, месту одакле потиче српски просветитељ. Годинама нико ништа не истражује.Нема туристичког водича, ђачких екскурзија

Није Дежева обично село, овде је Стефан Немања стварао прву српску државу, у овој долини били су његови двори и саборна црква, овдашњим стазама ходали су његови синови Вукан и Стефан Првовенчани, у засеоку Мишчићи, недалеко од Петрове цркве и Ђурђевих ступова, рођен је Свети Сава, овде су расли и други велики Немањићи: Радослав, Владислав, Урош, Драгутин и Милутин… Из Дежевске долине у свет су кренула два српска цара – Душан Силни и Урош Нејаки и више српских краљева… Задрхтим кад помислим ко је све ходао овом светом земљом и запитам се да ли смо ми данас достојни наследници тих великих Срба.
Овако, за “Новости”, говори професор и публициста Мирко Поповац из Дежеве код Новог Пазара, родног села Светог Саве, питајући се зашто се надлежни односе недостојно према својој постојбини и својој најславнијој историји. На питања и зашто су Савина родна кућа и Немањина саборна црква у корову, односно зашто се у Дежеви, где су сваки камен и сваки бусен земље – историја, годинама ништа не истражује и не гради, Поповац нема одговора. Тужно је, вели и што српски основци и средњошколци на екскурзије иду у Грчку и Турску, а заобилазе постојбину Стефана Немање и Светог Саве…

– Да представници Цркве нису, пре неколико година, на месту где је била Савина родна кућа поставили велики крст и обележили ово свето место, не би се ни знало да је овде рођен највећи српски просветитељ. Нема у селу туристичких група и ђачких екскурзија, нема малих Срба да се уче на извору и напајају великим делом Светога Саве – говори нам Поповац. – Многа деца у Београду, Крагујевцу или Новом Саду, нажалост, још нису чула за Мишчиће и Дежеву. Зар је за државу велики трошак да у Мишчићима обнови Савину родну кућу, асфалтира прилазни пут од тек стотинак метара и обезбеди некога ко би младој генерацији причао о Светом Сави, Стефану Немањи, Стефану Првовенчаном, Душану Силном….

Професор и публициста Мирко Поповац

Мештанин Желимир Новаковић такође је огорчен јер је запостављена постојбина и славна српска прошлост.

– Србија не може бити озбиљна држава док год се стиди своје историје, последњи је тренутак да обновимо своје душе и своје задужбине. Родно село Светог Саве и цела Дежевска долина треба да буду место српског ходочашћа и српског окупљања и саборовања, место којим ће се цела Србија поносити – наглашава Новаковић.

Да ипак у Дежевској долини све не буде без наде, побринули су се верници из овог краја када су пре три године одлучили да у центру Дежеве, недалеко од остатака Немањине саборне цркве, уз благослов владике Теодосија, помоћ Епархије рашко-призренске и својим прилозима, почну изградњу Храма Светог Саве. Помогли су и верници из Швајцарске, Немачке, Аустрије, Аустралије….

– Негде смо на половини, градимо полако, колико има новца, али напредујемо, храм ће бити висок 15 метара, сада смо на шесто-седмом метру, а пре зиме ћемо стићи до деветог метра, ако бог да, идућег лета ћемо укровити светињу – истиче инжењер Радиша Биорац, који руководи радовима.

ЖАЛ ЗА ОЦЕМ РАДОСЛАВОМ

Изградњу Храма Светог Саве у Дежеви са својим верницима започео је тадашњи парох дежевски отац Радослав Јанковић, који је летос, одлуком владике Теодосија, пребачен у Косовску Митровицу. Верници су желели да он остане у Дежеви и да гради храм све до завршетка, писана је и петиција да он остане. На крају је, због потреба службе, морао да оде уз обећање владике да ће се за годину вратити.

Верници у Дежевској долини очекују да ће се за изградњу храма својски борити и отац Иван Јеремић, наследник оца Радослава, који је већ прионуо на поса. 

Храм ће, како каже парох дежевски Иван Јеремић, освежити и препородити Дежевску долину, наводећи да имају пуну подршку и помоћ од Епархије рашко-призренске и владике Теодосија.

МИШЧЕ МОЈЕ

ПРИ повратку из Студенице, километар пре двора у Дежеви, Стефана Немању дочекала је властела, а његова супруга у наручју је носила њиховог треће сина – Растка. Био је то први сусрет великог Стефана и његовог Растка. Прихвативши први пут сина на руке, Немања је шапнуо “Мишчићу мој, мишче моје”, па је село добило име Мишчићи.