Након Октобарске револуције, мало ко је могао да претпостави да ће Билећа постати нови дом војницима корпуса руске царске војске, да ће ријеку Дон, мјеста одакле су дошли, замијенити Требишњицом, а у Билећи бити зачетници привредног и културног живота тог времена.

Шест надгробних споменика, зараслих у траву на православном гробљу у Билећи, једини су свједоци да су припадници Донског кадетског корпуса царске Русије боравили у овом херцеговачком мјесту од 1921. до 1926. године и били зачетници билећког привредног и културног живота.

Руско војничко гробље у Билећи постало је занимљиво јавности када се појавила прича да би генерал Николај Антонович Миткијевич – Жолток, прадјед Дмитрија Рогозина који је до 2018. године био на функцији потпредсједника руске Владе, могао бити сахрањен баш у Билећи.

Предсједник Завичајног клуба „Освит“ из Билеће Миодраг Хрњез, који је годинама прикупљао податке о руском корпусу, тврди у изјави Срни да не постоји документација која би могла да потврди причу о Рогозиновом прадједу, али истиче да је Донски кадетски корпус, формиран 1883. године, био један од најелитнијих корпуса тадашње царске Русије.

Причу о томе како су руски војници стигли у долину Требишњице, Хрњез почиње од прогона „бјелогардејаца“, како су их звали, од припадника бољшевичких трупа крајем грађанског рата у Русији због чега су били принуђени да спас потраже у другим земљама.

„Тако је Донски кадетски корпус 1920. године протјеран. Напустио је царску Русију, прешао у Цариград, потом у Стрњишће, да би почетком новембра 1921. дошли у Билећу“, прича Хрњез.

Он напомиње да је путовање руских кадета било дуготрајно и мучно, јер се путовало возом преко Сарајева, Мостара до Требиња, одакле је око 300 руских војника пјешке дошло у Билећу и смјестило се у тадашњем лагеру, данашњој касарни.

Хрњез наводи да су по доласку у билећки лагер почели адаптацију и проширење објеката, али и наставили школовање у Билећи, јер су заједно са њима дошли и њихови професори.

„Руси су у Билећи отворили и школу за цивиле, тако да је доста Билећана завршило чувену руску школу по којој су били доста познати. Најбољи математичари су били полазници руске школе“, испричао је Хрњез.

Угледну руску школу, додао је, завршили су Јефто Вучинић, Kрсто и Никола Табаковић, као и чувени професор математике билећке Гимназије Голуб Kуреш, по коме Средњошколски центар у Билећи данас носи име.

Kадетски корпус у Билећи је отворио и прву амбуланту, а руски доктор био је задужен и за билећку болницу, каже Хрњез, те напомиње да је први љекар у војној болници био Митрофан Семенович.

Руски кадети су у Билећи отворили и занатске радионице, прве су биле кројачка, столарска и каменорезачка радња, а своје умијеће пренијели су и на Билећане који су похађали занатске курсеве.

Припадници корпуса руске царске војске су радили и на оживљавању културног живота, те су тако оформили позориште, на чијем челу је био генерал Александар Ивановић Васиљев.

„У склопу лагера, који је био град у граду, направили су дрвену цркву. Живописао је сликар који је био са њима. Ту су имали богослужења, пошто су били изузетно побожни“, прича Хрњез.

За руске кадете у Билећи везана је и прича о једном дневнику, који се звао „Зверијада“, а у којем су записивали догодовштине из школских клупа, хвалили омиљене професоре, а омражене исмијавали, критиковали и звали их „Звери“ по чему је та књига добила име.

„Та књига је била њихов дневник. Преношена је са генерације на генерацију. Након матуре, свршени кадети тајно су предавали књигу новој генерацији да је чува и допуњује. Њихови професори су знали за ту књигу, али никада нису тражили да виде шта се у њој налази“, прича Хрњез.

Хрњез истиче да су посебне емоције везивале руске кадете за ријеку Требишњицу у чијој долини су се смјестили, вјероватно због тога што их је подсјећала на област Дона одакле су дошли.

Он подсјећа на пјесму о Требишњици, Мишела Зеленског, те да је касније на њен текст компонован валцер „Таласи Требињке“.

„Руски кадети су имали пјевачку и трубачку групу. За вријеме празника изводили су корачнице до цркве Светог Саве. То су биле посебне свечаности за Билећане. Kадети су током распуста посјећивали околна мјеста, укључујући и манастире Kосијерево и Добрићево, гдје су се дружили са монасима“, каже Хрњез.

Упркос томе, блиски контакт руских кадета са Билећанима је изостао што Хрњез објашњава тиме да тадашње, махом сељачко становништво, није било навикнуто на манире руске војске и није имало склоности ка дружењу.

Да би одали почаст руским војницима, Хрњез наглашава да у Билећи планирају да обиљеже стотину година од доласка Донског кадетског корпуса, јер су његови припадници оставили велики траг у овом херцеговачком мјесту.

Осим споменика војницима руске царске војске, у билећком православном гробљу подигнут је нови мермерни споменик добровољцу Сергеју Владимировичу Мелешку, који је погинуо у редовима Херцеговачког корпуса у протеклом рату.

Хрњез истиче да се Билећани са посебном пажњом односе према том споменику и да гробно мјесто Сергеја Мелешка брижљиво чувају и одржавају.

„Његов отац је, док је био жив, сваке године долази у Билећу. Руска Федерација му је понудила да пренесе посмртне остатке сина у Русију, али кад је видио са коликим поштовањем се Билећани односе према гробу његовог сина, одлучио је да ништа не дира“, каже Хрњез.

Споменик руском добровољцу налази се између споменика донским кадетима и крста за који се претпоставља да је обиљежје или неке масовне гробнице или да је ту сахрањен неко важан.