Српска православна Црква данас обиљежава Видовдан - празник посвећен Светом великомученику кнезу Лазару, мученицима косовским, али и и свима онима који су од Косова до данас страдали за српски народ и вјеру православну.

Значај овог празника за српски народ проистиче из историјских догађаја везаних за овај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој и погибија кнеза Лазара па се тог дана, поред светог Амоса, слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и служи парастос српским ратницима погинулим на Косову Пољу, када је српска војска изгинула 1389. године бранећи српски народ и хришћанску Европу од турске најезде.

Кнеза Лазара Срби не памте само по храбрости, већ и по задужбинарству, јер је изградио бројне манастире и цркве. На икони кнез Лазар је представљен у царској одори, у лијевој руци држи своју одсјечену главу, као симбол мученичке смрти, а у десној крст.

Српска православна црква 28. јуна чини спомен пророку Амосу и светом кнезу Лазару и мучениоцима косовским, као и свима онима који су погинули за вјеру православну, док свети Вид - по коме је очигледно и настао израз Видовдан - не постоји у православном календару. Под тим именом се, заправо, крије старо словенско божанство Световид, такозвани свевидећи бог у чијој је моћи објелодањење свих ствари.

Српска православна црква је Видовдан као празник први пут увела тек крајем 19. вијека, 1892. године, стављајући га иза имена светог Амоса и кнеза Лазара. Већ и тај податак сведочи колико се у српској народној свијести преплићу историјска фактографија и прадавна народна вјеровања, повезујући два велика мита - словенски и косовски, у једну цјелину.

У српској народној традицији Видовдан је дан када се, каже вјеровање, све види. Тако се и на Косову видјело "ко је вјера, а ко је невјера". Предање, даље, каже да у глуво доба ноћи све воде на Косову потеку на час црвене као крв, јер су многи ратници погинули тог дана, а да су крвљу косовских јунака обојени и косовски божури. Зато се, по народној традицији, на Видовдан не пјева, не игра и не весели.