Поводом саопштења Епархије захумско-херцеговачке и приморске, од 19.септембра, породица Ђурковић послала је саопштење за јавност у коме у цијелости демантује изнесене наводе.

- Већ током свих медијских извјештавања, широј јавности сам предочила сву расположиву документацију, на основу које се може закључити ко износи истину, а ко покушава да исту сакије.

Као прво госпођа Ђурковић, није Вама могла никада на нанесе увреде, и да вас омаловажава, како Ви то тврдите, већ Вам је госпођа Ђурковић рекла јавно оно што Вас и припада, јер сте Ви можда некоме и помогли, само се не зна која је цијена те помоћи била, али знајте да Вас госпођа Ђурковић, како је то и раније навела, неће молити за оно што је деценијама њено и њене породице.

Ви наводите да сте били власници зграде, која је национализована 20.05.1961.године, те да сте поново стекли власништво над спорном зградом 1996.године, а добро знате да је то била имовина некадашње Црквене православне школске општине Требиње и то само са 63/88 дијела, од читаве површине. На рјешењу о национализацији стоји да је та имовина означена на з.к. улошку 48. који је касније преправљен, док сте доказујући да је зграда ваше власништво, суду доставили з.к. уложак број 10. који је такође преправљен, као и још неколико з.к. уложака, на којима је приказано да је са чисте катастраске честице број.2592, која је имала 328 квадратних метара, на улошку број 48. то преправљено на 261 квадратни метар, на основу која сте се Ви укњижили као власници 1/1. Овјде је посебно занимљив један од з.к. број 3720, обзиром да постоје три различита з.к. под овим бројем, на којем је истовремено уписана и ЕЗХиП као власник 1/1, док је на другој страни тог истог з.к.уписана Црквена школска православна општине Требиње са 1/1 и то од 1911.године, као и да је та имовина била друштвено власништво све до спорног поклона 1996.године.

Ја Вам сада постављам питање због чега, уколико сте били власници нисте користили своју имовину до национализовања исте?

Надаље тачно је да је моја покојна бака била носилац станарског права на једном дијелу стана до момента остваривања права на проширење у сустанарски дио, који је касније припао њеној покојној сестри Станојки, којој је мој отац омогућио да оствари то право.

Тачно је да мој отац није био носилац станарског права, али јесте био члан породичног домаћинства, па је на основу тога и учестовао у откупу стана. Мој отац је чак 1963.године био предјседник кућног савјета зграде, па чак и прије тога, па се не могу узети као тачне тврдње да мој отац никада није живио у Требињу. Значи он је прво био члан породичног домаћинства своје мајке, а касније и тетке.

Наводи да црквени станови као приватно власништво не могу бити предмет приватизације, према Закону о приватизацији државних станова, је неприхватљива јер Ви у моменту откупа нисте били власници, јер да сте били нама нико не би омогућио да откупимо стан, према томе Ви требате да јавно кажете како сте постали власници, а не да тврдите да Вам је 1996.године враћено власништво, јер не може вам бити враћено нешто сто нисте ни посједовали.

Ми смо се укњижили први пут 2002.године, затим, 2004. и на крају 2013..Како смо могли да се након 2002.године укњижимо, јер је већ у току био судски спор?

Како је судија Ивковић Весна наслеђени дио стана отуђила моме оцу, на претходно ријешење о наслеђивању које је потписао предјседник суда Милан Босић, јер се моје тетке и моја родбина нису одрекле своја права у корист Вас, него у корист свога брата!

Ја ћу Вам још једном предочити да у моменту поклона од стране некадашњег предсједника Требиња Божидара Вучуревића, на снази није био Закон о реституцији, тако да Вам имовина није могла бити враћена путем института поклона, јер је такав поклон био оптерећен станарским правом и национализацијом. Вучуревић је то могао да поклони само под условом да је према Измјенама и допунама Закона о промету непокретности имао сагласност Владе РС, која је требала да буде добијена прије самога извршења поклона. Међутим Вучуревић наводно ту сагласнот добија четити мјесеца касније, тачније 20.09.1996.године, што према поменутом законском пропису није могуће, јер се он није могао ретроактивно примјењивати.

Одлука Владе је фалсификована, на њој су два датума, њу није потписао бивши премијер Гојко Кличковић,а записник о поклоњеним некретнинама који је сачињен такође не постоји са датумом 14.06.1996.године, из разлога што је Републичка геодетска управа за имовинско-правне послове основана тек 01.04.1997.године.

Ви тврдите да ми годинама незаконито користимо вашу имовину, те да Вам се никада нисмо обратили у циљу изналажења другачијег рјешења. Ја ставрно незнам шта смо ми то од Вас требали да тражимо, када смо ми све ове године живјели у својој имовини, у коју смо континуирано улагали, јер да је то била некаква рушевина, сигурно да Вама не би била интересантна.

С друге стране Ваш покушај да нас приволите на Вашу помоћ, за мене је више него лицимјеран, прво сте нас избацили на улицу, а сада би нам понудили помоћ.

Ево ја Вас јавно позивам да свима предочите каква је то врста помоћи коју нудите, па да видимо да ли се исплати са Вама преговарати, обзиром да Ви за 13 година нисте нашли за сходно да нас позовете на разговор, него сте нам слали разна ријешења, која је потписивао отац Миленко Спремо, правник, а на основу којих сте на нас вршили притисак да Вам ми на откупљени стан плаћамо станарину. Па уколико је то таква врста помоћи, ми заиста нисмо заинтересовани.

Уосталом мислим да је јавност свега свјесна и да је на прави начин сагледала ваш поступак према нама, о чему говори и кратак одговор који смо добили од Светог Архијерејског Синода Спрске Православне Цркве, иако без печата и потписа, у којем се наводи да би наше писмо било узето у разматрање, најпре требали да се обратимо Епископу Григорију - стоји у саопштењу за јавност које је потписала Гордана Ђурковић.