Без свега човек може, али кад нас напусти животна радост, бар и накратко, то је осећај безнађа који се не може ни са чим поредити. Ако тај губитак животне радости иде руку под руку са спознајом о сопственој ограничености, онда оно што се зове "тамна ноћ душе" може дуже да потраје.

Да ли због система школовања или начина на које функционише друштво, сваки појединац изнова и изнова мора сам да удари главом у зид и да осети онај непоправљив осећај да на крају баш као и на почетку човек остаје нем и немоћан пред сопственим открићем својих бруталних ограничења ма колико радио на себи, свом знању и духовном напретку.

Било да је у питању наш перцептивни или когнитивни апарат спознаја о сопственом лимиту је тешка, али све што се чини да је мрак у себи садржи извор светла и обрнуто. Јер она реченица Сократова сад знам да ништа не знам није само крајња констатација душе која се суочила са сопственом ограниченошћу него, заправо то је и портал! Ако, библијски речено, сва пошаст протеривања из раја потиче од дрвета сазнања, природно је да нам ти плодови, што их више и више једемо, неће вратити тај исти рај. Ма како то претерано изгледало, погледајмо шта је извор свих сукоба међу људима, од оних породичних, политичких, социјалних, верских, емотивних до филозофских? Па само уверење да нам је нешто савршено јасно, што доводи до уверења да смо у праву и онда свом силином нападамо оне који то нису а опет су сто посто уверени да јесу баш као и ми! Ако мало боље изанализирате сваку ситуацију, видећете да, што је човек уверенији у сопствена уверења о добру, злу, лепом и исправном то је и, парадоксално, што је човек глупљи, он је уверен да је паметнији. У том смислу Сократов закључак о сазнању да ништа не зна није само крајња тачка западне филозофије она је истински портал људског ослобођења, јер управо нас уверење да нешто знамо и разумемо чини, не само агресивним, него и спремним да по сваку цену "гинемо" за ту спознају. Јер изузмемо ли психопате, сви сукоби, свађе и мржње производ су судара убеђености да нам је јасно све о овом свету и његовој истини. Зато је Сократова реченица заправо тајни пролаз из дуалног лавиринта човечанства. Јер човек који мисли да нешто зна и да је разумео неће само перманентно улазити у сукобе са другима него и са сопственим срцем! То је онај тренутак космичке замке када побркамо да је оно у шта верујемо оно што знамо...

У ери информација, где се напредак цивилизације познаје по перформансама мобилног телефона, а не наших душа и лични и колективни спас је управо у овој Сократовој реченици. То није само излаз из таштине која је главни отров наше душе, већ и из кавеза дуализма који нас држи у вековном затвору, чији се тамничари само мењају.

ИСИДОРА БЈЕЛИЦА