Друга генерација матураната невевесињске Гимназије окупила се на прослави јубилеја 50 година од матуре.

Од укупно 49 матураната школске 1968/1969 године на прозивку се одазвало њих 17.

На почетку школског часа, који је одржао професор Ристо Брењо, минутом ћутње одата је почаст свим ученицима и професорима који више нису међу живима.

На задовољство свих присутних овом јубилеју присуствовали су и професори Синиша Ружић, Милан Брењо, Момчило Голијанин и Франо Ловрић.

Професор Брењо рекао је да му је ова генерација остала у лијепом сјећању, јер су били врло успјешни и на озбиљан начин су схватали своје обавезе.

– Ова генерација изњедрила је пуно успјешних ђака међу којима има професора, доктора, економиста, правника – додао је Брењо.

Професор српског језика Момчило Голијанин нагласио је да је ово један пријатан сусрет са некадашњим ђацима које је животни пут одвео на различите стране свијета.

Међу професорима био је и Франо Ловрић из Метковића, који је овој генерацији предавао математику.

– Срећан сам што сам данас у Невесињу и што имам прилику да видим матуранте који су средњошколско образовање завршили прије пола вијека– рекао је Ловрић.

Никола Лакета који већ више од двије деценије живи у Аустралији нагласио је да је фантастичан осјећај доћи у школу у којој се школовао и у којој је радио као професор историје.

- Срце ми је пуно што сам након толико година видио своје другове и радујем се данашњем дружењу, јер је ово јединствена прилика да освјежимо наше успомене – носталгично је додао Лакета.

Трифко Брењо који ради као доктор у Београду, истиче да је поносан што присуствује овом великом јубилеју и наглашава да је прича о овој генерацији врло занимљива.

- Сви смо срећни као мала дјеца и радујемо се што имамо прилику да се вратимо у младе гимназијске дане кад смо били пуни снаге, памети, нимало кварни и без имало интереса. То су била једна фина времена и састајемо се управо да их евоцирамо – са сјетом је рекао Брењо.

Дружење је настављено у Ресторану „Буквица“ гдје су се уз пјесму и пријатељске разговоре присјећали свих згода и незгода из школских клупа, поносни што су доживјели да славе годишњицу која им се некада чинила далеко.