Америчко-њемачки односи на највећим су искушењима у последњих 50 година. Берлин не прихвата да се због Украјине и САД додатно конфронтира са Русијом, па су амерички републиканци осули паљбу по канцеларки Ангели Меркел.

У Паризу је предсједник Франсоа Оланд најавио стоп даљем ширењу НАТО-а, што је изазвало забринутост у братској нам Црној Гори. Шта ако их не позову у НАТО до краја 2015? Смак свијета? Ма не, за НАТО лобисте то је добро, бића пара и дотација још најмање годину дана. Ништа не радиш, ту и тамо причаш о некаквој стабилности државе и страним инвестицијама ако се уђе у НАТО.

Вијетнам има америчке инвестиције од пет милијарди долара, комунистичка је држава и, гле чуда, није чланица НАТО-а.

Захвалност и сентиментална сјећања значајан су фактор њемачко-америчког пријатељства, симбол за то били су пакети организације КЕР. Картонске кутије са животним намирницама у којима су се налазили непознати производи, на пример путер од кикирикија.

Готово је карикатурална била и слика пријатељски расположених америчких војника, који изгладнелој и радозналој дјеци из џипова дијеле чоколаде. Наравно, то је прошлост, фасцинација Америком у Њемачкој није много попустила, али је наклоност годинама била доста једнострана.

Осовина Вашингтон-Берлин

Наиме, дијалог између Берлина и Вашингтона до сада је текао рутином старих актера. Међутим, пријатељство у свакој генерацији мора бити испуњено животом, иначе пропада.

Истина је да многи у САД на Њемачку још увијек гледају кроз оптику кукастог крста, али притом нијесу непријатељски расположени према Њемцима. У центрима моћи у САД поглед на Њемачку не одређују ресантимани и лоша воља, већ забринутост.

Седамдесет година послије ослобођења Европе трансатлантски односи налазе се пред новим почетком. Некадашњи војници више нијесу живи, или су се повукли са политичке сцене. Ратна генерација која је педесетих година водила заједничку политику, засновану на међусобном разумијевању, отишла је. Како испунити тај вакуум, којим то новим садржајима? Је ли то ЕУ, или најновији америчко-европски трговачки споразум, којег Мађарска за сада одбија?

Шта рећи о томе да Исланд одустаје од кандидатуре за чланство у ЕУ, иако је већ отворио 27 поглавља у преговорима око приступања чланству?

„Интереси Исланда су боље задовољени изван ЕУ”, службени је став Рејкјавика. Како ће сада реаговати ЕУ? Шта ако се Велика Британија на референдуму одлучи за излазак из уније?

С друге стране, имамо Грчку и све муке с којима се данас уоквирују параметри јединствене ЕУ монете. С тим у вези и питање да ли ЕУ иде у правцу нелибералне еволуције? Па су то први схватили на далеком Исланду? Је ли превазилажење националног суверенитета истовремено и поткопавање саме основе правне државе и фундаменталних права грађана?

Судар континената

„Народи Европе све више увиђају да су многе контроверзе које нас данас раздвајају обичне породичне свађе у поређењу с великим питањима која треба рјешавати између континената”, изјавио је – не Хелмут Кол, нити Ангела Меркел, већ – Јозеф Гебелс 1940. године. Је ли Гебелс те 1940. предвидео како ће Вашингтон притискати Европу око трговачког споразума? Је ли то тај судар континената?

На великој конференцији у Берлину 1942. о Европској економској заједници, у присуству министра економије Трећег рајха Валтера Функа, подвучено је да се изградња економског простора одвија у складу са природним законом развоја.

Функ је тада подсјетио да је Европа била расцепкана на безброј малих држава, свака са својом валутом, па Њемачка није била у стању да се одупре конкуренцији која је долазила из Велике Британије и Француске.

Иако је признао да ће „интеграција” Европе ићи нешто теже од пројекта њемачке царинске уније, министар економије Трећег рајха је ипак закључио „да се интеграција мора постићи, јер је за то дошло вријеме”. Па је Вермахт и „интегрисао” Европу. Од Атлантика скоро до Москве.

Мусолинијев министар финансија од 1922–1925. Алберто де Стефани написао је 1941. како „Европска унија можда не би била подложна осцилацијама унутрашњих политика које карактеришу либералне режиме”. Са њим се сложио и директор листа „Чивилта фашиста” Камило Пелици: „Једна нова Европа је циљ, нова Европа за нова надахнућа.”

Тоталитарни европеизам тридесетих и четрдесетих година прошлог вијека и демократски европеизам данас – један од противника им је исти: национална држава.

Којој „рачуновође” из Брисела–Берлина предају школске књижице, ко је прошао, а ко мора на поправни.

Аутор текста је новинар „Политике“ Мирослав Лазански.

Извор: Политика/ИН4С портал