У требињском селу Загора, засеок Турица, некадашњи мјештани овог краја, братственици племена Савовића, организовали су десето по реду Првомајско дружење.

„Иако ово није првомајски уранак – тако је испало, јер више од десет година организујемо ово дружење у нашем засеоку зато што је 1. мај нерадни дан, па се сви можемо окупити на тај датум, а то смо узели и као датум на који се сваке године окупимо по први пут у години, јер такво окупљање поновимо и једном у љето и једном у јесен“, каже некадашњи мјештанин Турице Драган Савовић.

На окупљање у Турицу не долазе само из племена Савовића, већ и њихови зетови, потомци оних које су, како се овдје каже, Савуше рађале, кумови, рођаци и пријатељи, а сви они се, како кажу, друже по старинским обичајима, евоцирају стара времена, подсјете се ко је у селу шта направио, ко се раселио по свијету, остварио каријеру, али се надмећу и у старим витешким дисциплинама – бацању камена с рамена, скоку у даљ и др.

Иако овога пута то због кише није било могуће, играле су се карте и домине, правила се на огњишту телетина испод сача, а све то уз обавезну гангу и гусле.

„Наша дјеца углавном слабије пјевају гангу и од младих мало ко гусла, али се трудимо да их научимо бар нешто од тога и лично мени је пуно срце када мој син запјева са мном“, каже Божо Савовић, који је свако мало узимао гусле и сам смишљао пјесме које је изводио.

Савовићи су наредни сусрет договорили за Видовдан, а за то, кажу, имају и дебео разлог, најприје због тога што из свога племена имају два солунска добровољца и одувијек су се одазивали у борбе за отаџбину.

Након Видовдана ће, кажу, онако како су им стари радили, у вријеме када би се сабрала љетина, направити још једно дружење, а затим у вријеме ложења бадњака, код сеоске цркве у Загори, гдје се окупе мјештани сви заселака.

KОСТАДИНОВ ДАН ПОСЕБНО ВЕСЕЉЕ

У Загори је незаобилазно весеље обиљежавање сеоске крсне славе – Цара Kонстантина и царице Јелене, у народ познатији као Kостадинов дан, када се поред некадашње сеоске школе окупе и бројни гости из цијелог Требиња, али и представници локалне власти.

„Тада дође на стотине некадашњих ђака наше старе школе, па сви гостима са поносом причамо како смо школу обновили и претворили у својеврсни парохијски дом, али смо обновили и цркву и у њој, захваљујући ктитору Раду Петровићу из Београда, поставили и нови иконостас“, каже мјештанин Ристо Савовић.