Доласком из родне Лике у прву службу у Херцеговину, учитељ Исак Вулетић није могао ни да замисли да ће и након 120 година и његови потомци бити просвјетни радници. Његова праунука, учитељица Бранка Ловрић Боснић данас ради у бањалучкој Основној школи „Доситеј Обрадовић“.

И данас, у селу Граб код Требиња постоји здање у којем је Исак Вулетић 1898. године почео своје службовање. Тада није ни слутио да ће његова породица оставити траг у просвјети на територији цијеле БиХ. Двије кћерке, унуци и праунуци кренули су стопама прадједа.

– Волио је Херцеговину. Радио је и у Рогатици и Власеници. Са супругом Милком изродио је седморо дјеце. Сву су дјецу школовали, а двије кћери су у Сарајеву завршиле Учитељску школу Вулетић Вукосава и Загорка – рекла је Ловрић Боснић.

Вукосава је, након рада по босанскохерцеговачким врлетима, дошла у Бањалуку и, након свог оца, који је у овој школи радио од 1913. године до пензије, 1947. године, радила као управница. Сама школа води поријекло од Прве дјечачке народне основне школе из 1879. године, односно Царске школе. Објекти су се мијењали, имена такође, али је намјена остала иста.

Одрастајући у духу просвјете, и Бранка је пожељела да буде учитељица.

– Кад одрастате у том духу, када стално причате о дјеци, када се прича о школству, не пожелимо сви, али вјероватно, негдје се нађе сродна душа. Ваљда је то била моја. И као дијете сам се играла учитељица и увијек сам била учитељица, и заиста сам само то и жељела – истакла је она.

Сјећа се Бранка добро прича својих бака које су се овим занимањем бавиле прије стотину година, када није било нимало лако бити учитељица.

– То је било одрицање од приватног живота! Оне су се посвећивале учионици. За њих су дјеца обавезе, рад са локалном средином, рад са становништвом, гдје су радиле и боравиле, а да не говоримо о путевима какви су били и гдје су све радили. Дакле, сву своју енергију, свој радни вијек посветиле су генерацијама својих ђака, као и њиховим родитељима, окружењу, гдје су радиле и стварале. Јер оне нису биле учитељице. Оне су биле и домаћице и шнајдерице, и бабице кад је требало, и медицинеске сестре, дакле, та Учитељска школа их је чинила спремним за живот – додала је Бранка.

Бранка Ловрић Боснић каже да би неко био добар учитељ треба имати душу и љубав према дјеци. За себе каже да је, осим што је извела генерације и генерације честитих људи, круна њене каријере сценарио који је ове године писала за прославу поводом 9. јануара, Дана Републике Српске, у којој су учествовала дјеца из неколико бањалучких основних школа.

Ведрог духа, креативна и данас, учитељица Бранка се нада да ће и њен син, студент историје, једног дана кренути стопама предака.