Један од најтежих злочина који се у II свјетском рату десио над српским народом у Босни и Херцеговини јесте усташки покољ житеља села Пребиловци, у првим данима августа 1941.године. Комунистичке власти, погрешно вјерујући да мукли заборав може имати снагу изљечења, нису биле склоне отварати простор говорењу о овом и о многим другим злочинима, какав је покољ Бошњака билећког краја над јамом Чавкарица. Пребиловачке жртве извађене су из јаме 1991.године и тада је направљена спомен-костурница, коју су припадници ХВО минирали већ идуће године. Ове године довршено је обнављање спомен-костурнице, те изградња Храма Васкрсења Христовог, па је обиљежавање тог догађаја одржано 8. августа. О томе и о другим темама разговарали смо са Његовим преосвештенством епископом захумско-херцеговачким и приморским Григоријем, који је зачетник идеје о изградњи храма и који је најзаслужнији за дух којим је била прожета ова церемонија.

Одакле идеја да се Пребиловци обиљеже на другачији начин и да се одступи од начина на који се протеклих деценија говорило о стратиштима и мјестима покоља? Одакле је дошао тај позив „Дођите у бијелом, да славимо живот“, толико различит од позива претходних деценија?

Идеја извире из саме суштине предања историје мучеништва. Све источне религије имају један нарочит однос према мученицима, чак би се могло рећи да су утемељене на мучеништву. Међутим, оно што сам примијетио, јесте да мученици никада нису имали осветнички карактер и да никада нису тражили освету. Само захваљујући томе било је могуће да мучеништво постане славно. У сваком другом случају оно би било извор нових сукоба. Први хришћани градили су цркве на гробовима мученика и тиме су хтјели да покажу да они не вјерују у смрт него у живот. А шта подразумијева вјера у живот? Прије свега то да ни по коју цијену не желимо да одузмемо живот него да свему што је око нас дарујемо живот, онолико колико можемо. Ако вјерујемо да је Бог сами живот и да је извор живота и ако вјерујемо да Он све надахњује животом, онда и наше живљење треба да буде по слици и прилици Божјој, те да се и ми трудимо да надахњујемо живот. Давање значаја ономе ко је био против живота и ко га је уништавао, не доприноси животу. Тиме смо се водили када смо хтјели показати да је у Пребиловцима важна слава а не освета. То није било лако, јер је људској природи, боље рећи слабости људске природе, осветнички менталитет просто прирођен и у њу уграђен. Како смо покушали да се боримо против тога? Архитектуром, сликарством и ријечима којима смо се обраћали људима. До те мјере да се пазило о свакој ријечи, па је било чак и идејних и вербалних сукоба са онима који су покушали да нас скрену са тог пута. Резултат је био изнад нашег очекивања, не знам да ли сте примијетили да тамо није било никаквих застава, транспарената, шајкача, кокарди, беџева… што је до сада била уобичајена иконографија и код Срба и код Хрвата. Не знам колико тога има код Бошњака, али погледајте у Bleiburgu људе у усташким униформама, а ако сте гледали нека српска обиљежавања, онда сте видјели четничка обиљежја, махање заставама, транспарентима… Није се било нимало лако изборити с тим, али након што смо успјели, сви они који су били тамо били су, најблаже речено, захвални. Ми смо били захвални Богу, а што је најважније, имам утисак да су нам и сами мученици били захвални, зато што нису поново претворени у штап у нечијим рукама, него су били оно што јесу – мученици који су својом вјером у живот побиједили оне који су били против живота и који су их убијали. И то је тај узвишени смисао и та тајна – да је побједа у рукама оних који су били слабији и да се Божја моћ показала у немоћи. Међутим, остаје питање како и зашто смо то заборавили у протекло вријеме и зашто смо од таквих догађаја правили нешто супротно од оног што су они морали бити?

Шта данас значе Пребиловци?

Пребиловци и црква у Пребиловцима данас су све супротно од онога што их је узроковало и зато је овај догађај тако срећно завршен. Они никада не би смјели бити оно што је проузроковало тај злочин. Церемонија у Пребиловцима један је од најрадоснијих догађаја у нашој новијој, да је тако назовем, херцеговачкој историји.

Искуство нас учи да политичари не могу мирити народе, већ да то могу чинити институције које баштине национални дух, попут вјерских заједница и националних академија. Уочавамо, међутим, да је реторика из врхова вјерских заједница данас углавном окренута животу, али секуларне институције још увијек као да су уроњене у реторику деведесетих. Шта се може учинити па да цивилне институције изађу из својих идеолошких окова и направе искораке какве су вјерске заједнице већ направиле?

Имали смо три димензије у обраћањима, једна је црквена, друга је политичка и трећа национално-културна. Изван званичног дијела програма неки су људи говорили веома занимљиво и штета је што то јавност није имала прилику да чује, један Јеврејин и један сликар из Грчке који је радио иконопис. Оно што ја мислим да је проблематично са нашим национализмима, са нашим политикама, а чега у вјери не би смјело бити ни у примјесама, јесте идеологија. Ако најсвјетлију идеологију присвојите само за себе и за своју заједницу, ви сте у проблему да неког другог повриједите. Зато за цркву идеологија мора бити страно тијело, нешто што ни по чему не смије бити органско. Сваки идеолошки набој мора бити одстрањен. И у том смислу, једино тад можемо да говоримо а да то не буде опасност за нове сукобе. Шта се догађа са националним, да кажемо, оцима, лидерима, код којих би најмање тога требало бити? Кад се идеологија увуче у човјека, она постаје страст, кад постане страст, она постаје и опасност. И у том смислу је врло тешко борити се против идеологије. И ја сам очајан кад уназад погледам и самога себе, чак и најмање себе зато што сам имао такве учитеље без којих сам не бих могао одолити том искушењу, колико је идеологије ушло у цркву, у нашу нацију, колико је идеологије ушло у културу. Култура не може бити идеолошка, као ни црква, то не може бити ни било која умјетност, поезија, сликарство… Међутим, као што знате, један од најпросвјећенијих народа, њемачки, није одолио томе и почетком XX вијека доживио је такав суноврат од кога се и данас опоравља.

Сједите у међурелигијском вијећу. Колико вјерске заједнице могу помоћи једна другој у проналажењу одговора на питања која стварност поставља пред све нас? И какви су данашњи односи између Исламске заједнице и Српске православне цркве, двије вјерске заједнице које баштине најтрауматичнија искуства из новије историје?

То је једно од најчешћих питања, на које дајем најслабије одговоре. Једноставан одговор је сљедећи – односи су добри у оној мјери у којој ми заиста вјерујемо у оно што проповиједамо. Уколико ту постоје друге примјесе, наша брига за нацију, државу, за историјски и културни развој, за економију… врло лако упаднемо у замку затварања у свој тор и не можемо оног другог да сагледамо у потпуности. Али кад помињете ИЗ и СПЦ, неко ми је причао да постоји некакав запис гдје чувени Benjamin Kállay упозорава неке људе да би требали да спријече врло интензивно и опасно дружење и приближавање православних и муслимана у БиХ, као и то да се мора радити на њиховом разједињавању, јер се они понашају као да су и даље један народ. Тај запис ваљда постоји иако га ја нисам читао, већ ми га је неко цитирао. Ако не постоји онда ми је жао, али знам да постоје људи који тако мисле и раде и да је то врло опасно. Е сад, с друге стране, ми смо неки људи који читају свете књиге, тумачимо их и разумијевамо, али још је Достојевски говорио да се диви свјетлосним висинама своје душе, али и да је запрепаштен пред њеним тамним дубинама. Тако је са сваким од нас, некад можемо да се задивимо узвишеној и просвијећеној свјетлости нечијег ума и срца, а да исти тај човјек у себи може да носи неке мрачне и тамне дубине и то никад не треба заборавити кад се ради о људима. Тако да је једна општа оцјена увијек помало склиска и несигурна. Да сад кажемо да су нам односи баш дивни, а да сутра видимо те људе како се држе за врат. Једна несигурност у тим односима је, мислим, поштена и праведна и они управо на том основу добро функционишу. Ми ходамо као дјеца чији је корак још увијек несигуран. И у том смислу то је добро, јер не глумимо неке људе који су превазишли све разлике, али у односу на друге наше различитости помаже то што ми имамо јасније дефинисане те вјерске идентитете. У политичара је, као што можемо да видимо, то сасвим флуидно, зависи од године до године, од избора до избора. Мијењају се правци кретања, идеје о животу и смрти, као и оне о дневнополитичким питањима. То понекад зависи чак и од коалиционих партнера, а не само од унутрашњих кретања унутар једне политике. Ту је зато још проблематичније да говоримо о неком јасном, истинском помирењу.

На једном од својих посљедњих предавања говорили сте о затвореним херцеговачким онтологијама, о томе колико је бласфемично затварање пред другим. У Требињу се то и осјети, оно је отвореније него неки други градови унаоколо. Шта се још може учинити да Требиње постане још отвореније и да потакне друге на ту отвореност?

У слабост људске природе, у њену смртност, уграђена је та потреба да се затвори, да се зачаури или да се опточи некаквим оклопом као корњача и да се споро креће јер вјерује да јој је то једини начин опстанка. Међутим, ради се о томе да у данашње вријеме, а тако је вјероватно било у сва времена, затвореност неминовно води смрти, у стагнацију, а стагнација опет у пропадање. Дакле, отворена онтологија подразумијева начин постојања у истини, гдје сагледаваш себе истинито. То јест, упрошћено говорећи, сагледавање да ниси ни најбољи ни најљепши ни најпаметнији, те да постоје други људи који имају квалитете које ти немаш. Тек у заједници и сусрету са тим другим људима, ти можеш да се оплемењујеш и да твоје слабости не остану слабости, него да се преточе у врлине. У том смислу отвореност подразумијева неку врсту самоспознања. Зашто људи најчешће неће да се отворе? Управо због тога што немају никакво самопознање и не приступају себи као слабом и смртном човјеку, него полазе од става – ја сам ту да бих живио, а други је мој непријатељ и ту је да ме угрожава. А ја мислим и вјерујем да је то права хришћанска онтологија, да други није моја опасност, други је мој живот, други је извор мог постојања, моје истинско ја. Он је уствари мој извор живота. Али не други Србин, Требињац, Херцеговац, него универзално други, други Човјек. На тај начин посматрајући ствари, Требиње је заиста лијепо ових година, чујемо ту разне језике, видимо људе разних боја. Томе наравно доприноси и положај, близина Дубровника, Херцег-Новог, Будве, Мостара… Али људи имају један урођени, да тако кажемо, животињски инстинкт, они просто осјећају да ли је простор у који су ушли добронамјеран или није. У том смислу је чињеница да овдје долазе људи из читавог свијета, Русије, Турске, Кореје…, упркос још увијек компликованим, несређеним и уским границама, један велики и афирмативан знак за нас. Али то не значи да треба да се престанемо борити за ту отворену онтологију. Јер човјек је по дефиницији склон затвореној онтологији и он ће врло брзо да се затвори уколико му стално не куцкамо по том његовом оклопу и не говоримо му – изађи, не бој се. То је један од основних задатака онога што ја зовем мојом теологијом, мојом проповиједи. Наравно, бити отворен много је теже на личном плану него бити затворен. Јер онда си такав какав јеси а не онакав каквим се представљаш. И зато се људи најчешће затварају и бивају нешто друго. Али не постају испуњени у смислу сопственог идентитета, него су у тој својој чаури опет несрећни.

Двадесети је вијек као императив наметнуо посвемашње одвајање вјере од државе и цивилних послова. Искуство је, међутим, показало да секуларитет не може понудити људима одговоре на битна питања и данас свједочимо повратку вјере на велика врата у јавни живот. Како избјећи искушења на том путу и вратити вјеру у политику, доживљену као аристотелијанску категорију, а при том се не вратити у средњи вијек, већ остати вјеран цивилизацијским тековинама које су се потврдиле као ваљане?

Мада ми је филозофија драга, у одговору на ово питање ћу се позвати на књижевност. У посљедње вријеме прочитао сам једну књигу, а другу управо дочитавам, двојице занимљивих писаца. Један је Исланђанин Stefánsson, са својом књигом Небо и пакао, која је на мене оставила мене веома дубок утисак, а друга је ова познатија, Франзенова Слобода. Они причају о најбаналнијим стварима, о томе како људи живе, о најобичнијим људима и породицама, било да су на Исланду или у Америци. Ако су на Исланду, онда је им је живот нешто тежи, то су углавном рибари, а ако су у Америци онда је то наизглед лакши живот, али живот који човјека у суштини брутално своди на физичку компоненту. Дрога, секс, алкохол, неке врста музике, неко идеално гледање на спорт, бизнис… све то кад се брутално оголи као што чине ови писци, довешће нас пред закључак да сва та физика, сав тај блуд, глиб, жеља човјекова да постигне посвемашњи успјех у овој хоризонтали, доживљава једну трагичну немоћ из које онда проистиче само једно питање – има ли из тога излаза? А излаз је увијек та метафизика. И зато је је XX вијек био трагикомичан, јер је он уствари са том својом физиком, са својим хоризонталним посматрањем свијета и покушајем да се обоготвори шездесетих година ово, седамдесетих година оно, да се направи нека земаљска религија, постигао то да смо ми на крају XX вијека и почетком овог XXI постали тајни тражитељи излаза. И у том смислу сви наши животи постају, ја волим ту ријеч, боготражитељски, постају жеља да се нађе смисао. И заиста је немогуће избрисати гумицом та питања живота, смрти, љубави, вјере… Ових дана читамо о недавном преминулом Арсену Дедићу. О чему је он пјевао, о љубави, смрти и Богу. На крају крајева, не постоји нешто четврто што би могло имати такву важност. А прије неколико деценија Арсен је био музичар лаких нота и ту његову музику нико не би могао назвати тражењем излаза. Тако да можемо рећи да је XX вијек имао своју лудост, али та је лудост произвела нешто добро – трагање за смислом. Нажалост, људи морају проћи кроз патње и страдања, да би дошли до нечега што је уствари суштинско.

Познато је да сте пријатељ са режисером Емиром Кустурицом. Недавно је у јавности одјекнула информација да би се он могао кандидовати за градоначелника Требиња на наредним локалним изборима. Шта би Требиње добило са Кустурицом на челу?

Као изузетна личност, он је човјек непредвидив, па је тако велики ризик предвиђати за годину дана унапријед шта ће урадити Емир Кустурица. Међутим, ми о томе разговарамо већ дуже вријеме и он је као ја, као ви, као и многи други људи који дођу у овај град, заволио Требиње. Људи заволе ово сунце, климу, положај, архитектуру, неку естетику која јесте мало нарушена, која може и мора да се обнови, али је и сачувана као ријетко гдје. Чињеница је да ми немамо пуно оваквих градића не само у БиХ, већ и у бившој Југославији и јесте изазов стати на чело једног оваквог града. Шта би добило Требиње са Кустурицом на челу? Па управо оно о чему смо малоприје причали, добило би ту отворену онтологију, да читав свијет, који зна за Кустурицу, чује и за једно мало Требиње, и то би био један од највећих добитака. Али и други добици су занимљиви. Његово бављење филмом и умјетношћу је усмјерено на слику и стога је способан да направи слику тог града, односно да га естетски учини бољим. Његове способности у погледу есететике и сликарства су несумњиве, што је доказао филмом. Друга ствар, његово познавање социјалних прилика, од Сјећаш ли се Доли Бел, преко Црне мачке, бијелог мачора, па до Живот је чудо, показују да он познаје тај народ, што је такође битно. И трећи важан моменат, који је на неки начин више посљедица нашег западњаштва, него нашег источњаштва, јесте тај менаџерски дух. Он га је показао градећи те градове који су у великој мјери успјешни грађевински подухвати. Али можда је на крају најважније у овоме о чему разговарамо то што смо поставили као главни циљ – да његово кандидовање не буде посљедица било које партијске активности, него да то буде узроковано дејством цијелог народа, да то изиђе из главе цијела народа. Да народ каже, свака вама част, партије, показали сте у задњих 20 година шта можете, а ми сад хоћемо себи да изаберемо градоначелника који ће заједно с нама уредити град онако како ми желимо. Вама нико не брани да гласате за овога или онога, али ми предлажемо да гласате за Кустурицу. Шта добијамо са тим ако успијемо? Добијамо једно присилно помирење. Јер за мале народе и за мале земље оволики број партија значи буквало завађање народа. Није нико од нас противник демократије, али није исто када у једној Америци од 350 милиона становника имате три партије од којих су двије велике а трећа безначајна, и када у једном Требињу или једној Зеници имате дванаест партија. То лудило онда улази у куће, завађа породице, уноси немир. Тренутно је стање такво да једна партија узме власт, па запошљава своје, онда дође друга партија па и она запошљава своје, а умјесто напретка стално слушамо међусобна оптуживања. Овдје не би било могућности за такве изговоре, просто би се повукла једна црта, на чело града би дошао један човјек који има ауторитет, који има и умјетнички и менаџерски и свјетски глас. Наравно, ја га сваки дан храбрим, али сам и неко ко му говори какве све опасности и искушења ту постоје. Тако да је рано говорити да ли ће се то десити, али ако се деси било би одлично.

Епархија је враћена у Мостар. У том се граду примијети повратак православља и српске културе у цјелини. Колико се, међутим, тај повратак задржава само на визуелном, површинском нивоу, а колико је стваран?

Када је ријеч о Мостару, осјећам се као они студенти што сваку годину студирају по четири године. Мостар је врло комплексна средина и врло је наивно посезати за оним уобичајеним фразама, попут „Мостар је Босна у малом“, „ако буде у Мостару мира, биће га свуда“… Тај град сам је за себе један свијет, али један сложен, дубок свијет. Нема ништа лакше него рећи да се преко тог моста у неколико корака пређе из једног свијета у други, али то није посве тачно. А моја носталгија за Мостаром носталгија је за нечим што можда никад није ни постојало. То је мостар Алексе Шантића, Османа Ђикића и других великих људи, умјетника, трговаца, мудраца, великих радника на крају крајева. Мостар је некад био оно на шта Требиње данас личи. Људи воле да сврате у њега, да попију каву, предахну мало. Увијек се сјетим једног записа Црњанског како је свратио у Мостар пред хотел „Неретва“ и срео се са Алексом Шантићем. Просто се човјек најежи пред том носталгијом, али чини се да је ту увијек било тешко, да је ту увијек било неког набоја. Имамо и оне романсиране приче о томе како Алекса остаје неожењен зато што на Бранковац не може доћи жена друге вјере, а сад на Бранковцу скоро да нема ни Срба ни Хрвата. Ствари се обрћу на неки чудан, често необјашњив начин. Али да завршим ову немоћ говора о Мостару тиме што он поред свега остаје лијеп и привлачан. Међутим, ако људи не буду узели ствар у своје руке и ако не почну озбиљно да раде, може се упропастити Мостар, може се све упропастити. Ми живимо у једној средини свакодневно и не видимо како се она урушава. Ја се понекад уплашим како они људи који сједе око Старог моста не виде да то све није баш тако сјајно. С друге стране, Хрвати имају ту тенденцију да говоре о стоном граду, хрватском граду, међутим, и ту се појављује једна немоћ која потврђује да се не може градњом шопинг молова и сличним чиновима дати додатна снага Мостару. Снагу једном граду увијек дају људи. Ако људи не буду људи, ако човјек човјеку не буде човјек, биће много тешко да се извучемо кад је ријеч о Мостару. У сваком случају, некако сам више апсолвирао Требиње и Источну Херцеговину, а у Мостару сам још увијек на првој години факултета и не знам да ли ћу успјети да је положим.

Епархија Захумско-Херцеговачка и Приморска - разговор водио филозоф Елис Бекташ