Благоје Алексић из села Богдашићи напунио је стотину година и најстарији је Билећанин.

Пензионисан је прије 43 године, па је међу ријетким Херцеговцима који толико уживају у пензионерским данима.

Његов рецепт за дуг живот је једноставан.

“Немој радити другоме оно што не би желио да он теби учини”, поручује Благоје.

Од прије неколико година је везан за постељу, новијих догађаја се слабије сјећа, али сјећање на прошлост је изузетно јако и памти скоро сваки детаљ.

Други свјетски рат га је затекао у Словенији, гдје је служио војску Kраљевине Југославије.

“Пјешке сам ишао до Брода, а затим свратио један дан у Сарајеву код стрица Тодора, па у Мостар, гдје су ме ухапсили Италијани и спровели у логор на Сардинији. Узимали су паре од свакога и сјечива, како не би имали паре за храну, а оштрива да не убодемо некога. Мјесец дана смо провели у Ријеци. Ту су нас нудили да се покрстимо, да ће нас ослободити, али нисмо хтјели”, прича овај старац.

Благоје каже да су у руднику на Сардинији рудари гинули свакодневно.

“Штајковали смо, а онда смо кажњени да добијамо само 150 грама хљеба дневно. То нам је била сва храна у руднику. Спасао ме један земљак који је био тада у кухињи, па би ми дотурио коју кифлу. Спао сам на само 45 килограма”, истиче најстарији Билећанин.

Сјећа се и Италијана који му је понудио помоћ када су принудно градили хидроцентралу у Италији, средином Другог свјетског рата.

“Прво ми је понудио да замијеним радну униформу за његово цивилно одјело. Дао сам му, замијенили смо се. Сутрадан ми је понудио да ме сакрије док се рат заврши, да нико за мене не зна и да ме храни. Размишљао сам шта да радим. Имао је жену и дијете, како да храни и мене!? Одбио сам и наставио судбину логораша”, прича дједа Благоје јасно изгоравајући име Италијана који му је понудио помоћ.

Након тога Благоје је упућен у логор у Њемачку, гдје је радио на имању једног Нијемца и тако дочекао крај рата.

“Kад сам требао да идем кући, ушао сам у кухињу гдје му је жена радила, да се поздравим. Почела је да плаче. Имала је дјевојчицу од десет година и рекла ми: ‘Да ми је кћерка мало старија па да останеш’. Не остајем више нигдје, помислио сам”, прича овај старац, истичући да увијек има људи и нељуди.

Kад се вратио у Билећу радио је као путар, а затим и у билећком Дому здравља, гдје је био домар.

“Тада је био и стационар у Дому здравља. Радио сам све, доносио храну, пошту, ложио котловнице, али ми није било ништа тешко”, наводи Благоје.

Скоро 7 деценија је у браку с баком Васом са којом има троје дјеце, двије кћерке и сина, петоро унучади и једног праунука.

“Било је тешко, али никад нешто ружно нисмо рекли једно другом. Некад би се мало наљутила, кад бих му рекла да уради једно, а он хоће друго, али све је то било кратко. Слога је вазда владала”, прича Васа.