Док готово свакодневно појединци и цијеле породице из херцеговачких села одлазе у веће градове, Драган Мискин урадио је супротно: из Београда се вратио у своје спаљено родно село. Иако је једини становник Рупног Дола, села на пола пута између Требиња и Дубровника, овај живот више не би мијењао за вреву великог града.

Прије рата таксиста у Дубровнику, а од 1999. становник Београда. Тамо му живе супруга, мајка и четворо дјеце. Ипак, живот у великом граду, гдје је радио као паркетар, каже није био за њега. Већ четири године, као једини становник, живи у ратом опустошеном Рупном Долу.

- Имам тридесетак коза, нешто оваца, краве, и велики пчелињак и задовољан сам - започиње причу Драган.

Драган каже да ће му се, док двоје млађе дјеце заврши школу, придружити и супруга. Уз помоћ донација успио је да оспособи оно најнужније за живот, али потребно је и више.

- Ставио сам плочу, добио соларне панеле па имам струју за свјетло и фрижидер - додаје он.

Истиче подршку мјесне заједнице Иваница, али за било који посао у надлежној општини Равно, мора да отпутује 60 километара, што је за њега немогуће, јер не може оставити стоку. Иако је још прије више од двије године конкурисао код надлежног министарства Владе Српске за обнову крова, одговор још није добио. Пензије нема, осим годишњег борачког додатка. Све што заради, заради од имања.

- Сам сам овдје, али није ме страх, човјек стално ради и умори се па не размишља о томе - напомиње Мискин.

Великог града није се пожелио.

- То је џунгла која исцрпи и физички и психички, овдје село тражи своје, да нахраниш, да припазиш, стално нешто - закључује Мискин.

У Рупном Долу рат је дочекало више од 20 сељана. Сада су расељени од Аустралије до Америке. Драгану су најближе комшије они у Млинима у Хрватској. Живот тежак, али здрав, каже он уз наду, да ипак, неће још дуго бити сам у селу.